ВРЕМЕ КАД СУ ЂЕРДАПСКОМ КЛИСУРОМ ЗАПЛОВИЛЕ ПРВЕ ЛАЂЕ

   Садашња Ђердапска клисура, умногоме се разликује од њеног првобитног изгледа из давно прошлих времена. На њен садашњи изглед утицали су, природни процеси и грандиозни градитељски подухвати.(Прилог 1.)

Име клисуре потиче од речи Гирдап и има значење: вир, вртлог, опасно место на реци

Прилог 1.  Панорама дела Ђердапске клисуре

   Анализирајући догађаје из прошлости који су поготово везани за северни део Балкана, многи истраживачи и историчари поистовећују садашње георгафске прилике у Ђердапској клисури са првобитним и на основу тих података доносе закључке у својим теоријама које се односе на веома значајне теме из прошлости. Такве теорије су у суштини неосноване јер су настале услед неадекватних информација које су у тематском смислу плод бујне маште. Са тиме у вези, намећу се многа питања од којих једно битно гласи; Да ли се и у далекој прошлости могла одвијати пловидба Ђердапском клисуром између садашњих места Голубца и Кладова? Са садашњег аспекта, све указује на могућност да је клисура била од свог настанка пловна, међутим, да ли је!? Адекватним аргументима на основу прегршт писаних и усмених информација који се базирају на географским променама услед природних процеса и утицаја људског фактора, сигурно ћемо допловити до ваљаног одговора. 

   Многи регулационо грађевински подухвати који су се вековима уназад одвијали у Ђердапској клисури, били су плански осмишљени са идејом како би се неприступачна клисура преуредила и постала проходна за одвијање копненог и воденог саобраћаја.

Први и најтежи подухват био је успостављање копненог саобраћаја који се реализовао тиме што се изградио пут. У конструктивној форми, пут је једним делом, по ширини, био уклесан у стене док је други део настављен дрвеном конструкцијом. (Прилог 2.)

Прилог 2.  Изглед уклесаног дела Трајановог пута пре потапања

Радове на овом пројекту започео је римски император Тиберије 33. г.н.е. а завршио га је цар Трајан око 100. г.н.е. Овај нови пут је осмишљен са циљем да представља важан део трасе чувенe римљанске војне саобраћајнице Via Militaris. (Прилог 3.)  

Прилог 3.  Део трасе пута Via Militaris 

   Што се тиче успостављања саобраћаја воденим током кроз веома непогодну клисуру, тај дуготрајни процес трајао је све до 1972. год. прошлог века изградњом ХЕ Ђердап 1 којом се створило вештачко језеро које је подигло ниво воде у клисури за око 60 метара. Сви ови подухвати указују на чињенично стање да је у свему заслужан мукотрпан људски фактор и да је Ђердапска клисура оваква какву данас познајемо, већим делом вештачка творевина. 

Са рашчишћавањем и обликовањем корита реке у клисури односно са регулационим радовима на успостављању воденог саобраћаја, започето је када су настали учестали проблеми са тада још недовршеним путем достигли врхунац незадовољства у римском сенату. Разлог је, што је копнени пут доживео тотални фијаско, не због грађевинског промашаја у квалитету изградње већ због специфичних природних непогода која су карактеристична за клисуру. Услед киша и топљења снега стварале су се бујице које су покретале одроне који су се обрушавали са врхова планина и тиме уништавали делове новоизграђеног пута. Исти одрони догађају се и данас. Санације тих делова пута трајале су месецима, међутим, сваки нови одрон направио би исту штету. То је превише временски успоравало кретање и комуникацију римљанским легијама које су се деценијама спремале за поход на Дакију. Услед таквог лошег развоја ситуације, цар Трајан био је приморан да изврши радикалне промене и доноси коначну одлуку. Одриче се пута, који је назван управо по њему и креће у други грађевински подухват. План је био да се укроти дивљи ток реке у клисури рашчишћавањем корита како би копнени саобраћај преусмерио на пловни. 

- Овде долазимо до прве анализе; Зашто би римљани изгубили у изградњи пута фамозних 70 година ако је Дунав у Ђердапској клисури био плован. Зар им није било лакше да лађама пребацују своје легије и оружје и крену одмах у освајање Дакије ? -

 Укротити такву дивљу реку није био ни мало лак посао али је био много временски бржи од изградње уклесаног пута. И ови радови такође су изискивали огроман број радне снаге чију су основицу чинили првенствено робови, затим легије и одређена стручна лица. Клисура је била веома неприступачна а ток Дунава дивљи са јаким брзацима, вртлозима и водопадима. Морало се уклонити много препрека међу којима су највеће проблеме стварали;

-- три водопада од којих се највећи и најлепши налазио код садашњег места Караташ. Ова област носи назив управо из тог периода кога су Римљани назвали Cataracta што би у преводу значило, Водопад. Други водопад се налазио код Бољетинског гребена и трећи око пет километара узводно од Лепенског вира на потезу правца видиковца Соколовац. (Прилог 4.)

Прилог 4.  Приказ водопада у Ђердапској клисури

Интересантно је, да је епитет Гвоздена капија добила управо по овом водопаду. (Прилог 5.) Називу је допринео лично римски сенатор Плиније млађи оном његовом чувеном реченицом, "Тамо где је Дунав најлепши, назовите га Гвоздена капија",

Прилог 5.  Скица једног од водопада

-- затим, веома непроходно стеновито корито са оштрим врховима стена које су вириле са дна. (Прилог 6.)

Прилог 6.  Скица једног немачког путописца који је у средњем веку пропутовао Ђердапском клисуром и забележио изглед Дунава код Добре

Поред стеновитог дна, у кориту су се налазила многа стеновита острва и спрудови који су на неким деловима клисуре потпуно онемогућавали било какву врсту пловидбе. (Прилог 7.)

 

Прилог 7.  Изглед корита Дунава крајем девентаестог века

-- код садашње Голубачке тврђаве где је данас Дунав широк око 300 метара било је потребно рашчистити природну брану односно ждрело кроз кога је пре тога истекло Панонско море односно језеро. (Прилог 8.) Рашчишћавањем ове бране исушили су се и последњи остаци мора који су остали у виду језера, мочвара и бара. (Прилог 8.а и Прилог 9.)

Прилог 8. Претпостављени изглед напукле природне бране код Голубца на којој се створило ждрело кроз кога је отицала вода из Панонског мора

 (Прилог 8.а)  Мапе мађарског института за хидрологију у којој је представљено етапно исушивање Панонског мора  

Прилог  9.  Приказ пресека веома стеновитог корита Дунава код Голубачке тврђаве. 

Остаци те природне бране код Голубачке тврђаве видљиви су и данас. На румунској страни Дунава налази се велика стена у народу позната као Бабакај која се може лепо видети и са наше обале. (Прилог 9.а)

Прилог 9.а  Стена Бабакај

У склопу регулационих радова корита реке Дунав у Ђердапској клисури, спада и један грађевински подухват без кога се није могла ни замислити било каква пловидба клисуром. То је такозвани Римски канал, кога су Римљани изградили 101. г.н.е. код првобитног места Сип. (Прилог 10.)

Прилог 10.  Скица трасе римског канала по Феликсу Каницу

Овај канал био је у употреби све до краја деветнаестог века када је на иницијативу Аустроугарске царевине предложено да се канал у знатној мери мора  реконструисати како би био омогућен проход и много већим бродовима. Главни извођачи радова биле су фирме из Аустроугарске. Канал је продубљен, проширен и оивичен клесаним каменом. Од тада носи нови назив Сипски канал. (Прилог 11.)

Прилог 11.  Изглед канала у изградњи, крајем деветнаестог века

На посебном делу обале канала постављена је пруга са чијег је колосека парна локомотива вукла узводно већа теретна и путничка пловила. Од те 1896.године, на читавом пловном делу Дунава од Немачке до делте Дунава у Црном мору, Дунавом су почели пловити велики путнички и теретни бродови. Такав начин пловидбе кроз клисуру остао је исти све до 1972. године. (Прилог 12.)

Прилог 12.  Парна локомотива на обали канала која је вукла бродове узводно

Поред свих наведених градитељских подухвата, на листи се налази и неизоставни на далеко чувени Трајанов мост који је изграђен у месту Костол код Кладова. Овај мост је читав један миленијум представљао право светско чудо ондашњег грађевинарства управо због своје смеле изградње у неприкосновеној дужини од 1135 м. (Прилог 13.) Мост је пројектовао чувени архитекта Аполодор из Дамаска. Треба напоменути да је изградња моста завршена 105. године н.е.  Основа конструкције моста била је дрвена и ослањала се на 20 камених стубова. Очигледно је да се мост градио када је ниво воде у клисури био нижег водостаја односно пре него ли је пробијена природна брана код Голубачке тврђаве. Приликом извођења радова, део реке био је преусмерен у другом правцу који је назван Аполодоров рукавац.

Прилог 13. Трајанов мост

   У времену пандемије корона вируса 2020. год. решио сам да део свог годишњег одмора проведем у најлепшој клисури у Европи. Пошто сам имао поприлично времена на располагању обилазио сам све што ме је интересовало. Упознао сам многе људе разних профила образовања, уживао у природним лепотама, обишао све музеје и археолошке локалитете, посећивао библиотеке у којима сам наилазио на ретке књиге и рукописе, наслушао се разних прича како митолошких тако и анегдота и осталих догодовштина који су се издешавали у периоду изградње ХЕ. У разговору са мештанима из разних места као што су Брњица, Добра, Доњи Милановц, Текија и Кладово, докопао сам се до много драгоцених и занимљивих информација везаних за историјат Ђердапске клисуре које до сада нисмо имали прилике да сазнамо а могу се чути само од народа који живи у овом делу Србије. То су подаци из разних периода од оних најстаријих до данашњих дана, који дају једну сасвим другу димензију везану за историју овог дела Србије. Када су се све те информације селективним одабиром почеле слагати, надовезујући и досадашње знање стечено дугогодишњим истраживачким радом, створио се један сасвим нови реалнији мозаик приче са тотално другачијом историјом од ове званичне која нам је подметнута и без икаквог смисла, коју смо учили и којом нам и даље уче децу у свим школским установама. 

Приче које сам са задовољством слушао од разних људи из ових крајева, везане су за још даљу прошлост, у времена много пре владавине римљана.  

Интересантан је податак који говори о томе да је, Ђердапска клисура некада давно била долина са сувим подножјем, односно да се само на неким деловима налазила река али са веома мањом количином воде која се стварала од потока и речица које су се сливале са јужно Карпатских и северно Кучајских планина. У делу од садашњег места Брњица па све до места које се данас зове Хајдучка воденица, налазила су се праисторијска насеља која су била изграђена у самој долини односно на дну садашње реке Дунав, што је археолошким истраживањем и потврђено у времену када су се одвијала археолошка истраживања Лепенског вира. (Прилог 14.)

Прилог 14.  Изглед клисуре на чијем су се тлу налазиле древне грађевине

Када је услед земљотреса дошло до пуцања бране код Голубачке тврђаве, отворило се ждрело кроз чији је отвор почела истицати вода из Панонског мора које је у то време било велико језеро. Овај догађај забележен је у такозваној грчкој митологији као борба титана или Титаномахија. Грчки историчари персонизовали су и овај природни процес и сврстали у своју митологију.

Врховни бог Зевс је ништа друго него персонификација Дунава док су Титани у ствари кречњачке стене против којих се бог Зевс - Дунав борио и наравно победио а све титане затворио у Тартар. Што би значило, Дунав који се пробијао кроз неприступачне делове клисуре, носио је са собом кречњаке, и тако стварајући себи ток, откотрљао их је у веће удубљење у клисури који се у грчкој митологији помиње као Тартар. Данас се то место зове Казан где се некада налазила огромна провалија. На том месту Дунав је убедљиво најдубљи чије се дно налази испод нивоа светских мора. Иначе, термин Тартар, користио се као јединствени израз за све дубоке клисуре, кањоне односно за провалије, поноре, амбисе, бездане...

    Можемо бити сигурни хипотезом да је река Дунав настала управо овде у Ђердапској клисури. 

Процес рађања Нове реке Дунав започео је од тренутка када је дошло до пуцања бране код Голубца где је вода из Панонског мора почела отицати кроз нове пределе ка истоку, стварајући свој нови ток како у горњем делу кроз Панонску низију повлачући воду из мора тако и у доњем делу уливајући се у садашње Црно море које је тада још увек било језеро. Уз мање корекције, ток Дунава је остао исти све до данашњих дана. Овај епохални догађај, пошто је персонификовано приказан у грчкој митологији, највероватније да је и календарски забележен код нас Срба. Можда би претенциозно било када бих изнео своју хипотезу да је од тада прошло читавих 7532 године јер се по свим досадашњим истраживачким радовима, време на старом србском календару, поклапа са временом стварања реке Дунав. Не само што се створила нова река већ је услед повлачења воде из Панонског мора, на његовом дну остала огромна плодна равница на чијем су се тлу ствариле племенске насеобине из којих су настале прве културе односно цивилизације, као што је Старчевачка, претходник Винчанске.

Старогрчки историчари помињали су ову новостворену реку односно њен горњи ток који се протезао до улаза у Ђердапску клисуру код Голубца, који се створио од воде језера и притока осталих река, под називом Океанос потамос што значи, река Океан или река која је настала од Океана (језера). Доњи ток Дунава почевши од улаза у Ђердапску клисуру до ушћа у Црно море назван је Иштар или Истар, Истер.

   Један од низа доказа да је клисура била сувоземна је сада већ потопљено највеће Дунавско острво Ада Кале. (Прилог 15.)

Прилог 15.  Панорама потопљеног острва Ада Кале

 Усред клисуре налазила се дуга и висока стена на чијем се врху налазио плато који је био идеалан за изградњу насеобина. (Прилог 16.)  Део народа који је живео у тим пределима нашао је своје уточиште на том платоу који им је пружао идеалну заштиту од осталих ратоборних племена и дивљих животиња. На спољној страни налазили су се прилази са уклесаним степеништем у стрме ободе стена. У време пре потапања, на врху су откривени тунели са уклесаним степеницама који су водили до самог дна. Највероватније је да су то били некакви тајни пролази што није никакво чудо јер је Ада Кале била и стециште разних освајача који су на платоу стене изграђивали војна утврђења. Када су потекле веће количине воде кроз клисуру ова стена је остала заробљена усред Дунава и постала острво које је константно, како војно тако и цивилно, функционисало све до 1972. год. када је у целости потопљено.

Прилог 16.  Приказ пресека корита клисуре у делу где се налазила уздигнута стена која се касније претворила у острво Ада Кале

Оног момента када се појавила вода у клисури, односно када се почела стварати нова река Дунав, потопљена су сва насеља у долини а народ који је у њима живео, био је приморан да се исели неколико десетина метара навише на обалским терасама. (Прилог 17.)  На тим истим обалским терасама откривени су мезолитски локалитет Власац и неолитски Лепенски вир. 

Прилог 17. Обалска тераса

   Још један одличан показатељ сувоземног стања клисуре, управо је ова мапа која приказује људску насеобину на србској и румунској обали Дунава. (Прилог 17.а) Очигледно, да је на овом простору живео један исти народ између кога није постојала никаква природна препрека. Међутим, да јесте било, сигурно овај би народ био настањен само на једној од обала и био би изолован од супротне стране обале.  Данас, као што знамо, Ђердапска клисура представља природну границу између Србије и Румуније.

Прилог 17.а 

   Изградњом ХЕ Ђердап 1 приликом извођења подводних радова рониоци су на самом дну Дунава наилазили на остатке древних грађевина. У једној археолошкој подводној мисији која се одвијала на дну корита Дунава заронио је и познати археолог Драгослав Срејовић који је лично истражио остатке тих грађевина. Иначе, археолог Срејовић се у то време налазио са тимом археолога на истраживачким радовима локалитета Лепенски вир. Немам информацију о томе да ли је некада и негде званично објавио оно што је видео на дну. Једно је сасвим сигурно, да међу мештанима и даље кружи прича од очевидаца која је везана управо и за тај догађај, у којој се каже, да су испитивани узорци из тог подводног налазишта показали да се ради о старијој људској насеобини од Лепенског вира. Пошто је резултате анализа знао археолог Срејовић и вероватно њему најближи сарадници, до данас нисмо имали прилике да сазнамо нешто више о том подводном локалитету. То би значило да, подводно насеље или грађевина, (никада се није сазнало шта се тачно пронашло), потиче највероватније из доба мезолита што нам даје јасну потврду да је у време мезолита, садашње корито реке Дунав у Ђердапској клисури, било суво или са много мањом количином воде на чијем се тлу налазила људска насеобина. Самим тим, оповргава се и теорија неких историчара да је Панонско море нестало пре неколико стотина хиљада или милиона година. 

 Мештани још кажу, да је у почетној фази формирања Дунава у клисури, по количини воде, био много мања река али река веома брзог тока и да се због стеновитог састава и конфигурације дна корита, са стене на стену, са камена на камен, могло лако прећи са ове наше обале на другу страну. (Прилог 18.)  Такав прелазак Дунава, кажу, трајао је све до времена када је цар Трајан "проширио", односно рашчистио остатке бране код Голубца. Од тог догађаја, ниво Дунава у клисури је драстично порастао и задржао се све до подизања ХЕ Ђердап 1.

Прилог 18.  Изглед корита реке Дунав из 1967. год. пре изградње ХЕ Ђердап 1

Оно што је из ове информације интересантно и свакако треба напоменути је податак да се дуж лимеса, на нашој страни, у Ђердапској клисури дужином од 130 км. налазило чак 30 римљанских каструма што би у просеку било, на сваких 4,3 км. по једно војно утврђење. Концентрација каструма била је знатно већа у односу на остали део лимеса. (Прилог 19.)  Из овог податка потврђују се приче мештана о величини Дунава из овог периода. Наиме, римљани су били принуђени да праве честе каструме готово један до другог из разлога што су имали већу контролу и сигурност од Дачана. Управо таква конфигурација корита Дунава, где се река прелазила са стене на стену, омогућавала је Дачким ратницима да веома често и неопажено упадају на територију Горње Мезије како би уништавали и онеспособљавали легије које су се дуги низ година спремале за поход на Дакију. 

Прилог 19.  Јасно видљива концентрација римских кастела у региону Ђердапске клисуре

Морамо признати да су и римљани одиграли веома значајну улогу у формирању пловног речног корита у клисури али из својих ратно-стратегијских интереса а не због тога што је то представљало потребу народа који је живео на том простору. (Прилог 20.)

Прилог 20.

Панорама Ђердапске клисуре са видиковца у делу који се зове Хајдучка воденица код Казана

   Поред свега наведеног, дошли смо до коначног одговора;
Ђердапска клисура постала је пловна за одвијање воденог саобраћаја дуж читаве своје дужине од Голубца до Кладова, тек почетком другог века нове ере првенствено за мања и средња пловила. 

Захваљујући многим грандиозним радовима на регулацији корита реке у којe спада и изградња ХЕ Ђердап 1, коначно је решен вековни проблем пловидбе на овом делу Дунава. 

Пловидба Дунавом кроз клисуру је коначно решена али је зато уништено много материјалних доказа о првој послепотопној цивилизацији на чијим је темељима настао Србски народ. 

    Као прилог тексту у видеу на YouTube каналу Odisej68; Ђердапска клисура пре изградње ХЕ Ђердап 1 - култне емисије Караван, РТС