КЕЛТИ ИЛИ СРБИ

 

   У задњих неколико година, сведоци смо откривању неколико веомa значајних археолошких локалитета на тлу Србије. Оно што посебно изазива пажњу јавности је порекло тих ископина. Постоје разне оставштине из прошлости у разним облицима међу које спадају и мегалитске камене структуре као што су најпознатије, на планини Јухор на врху Велики Ветрен и на падинама брда Горица код Рама. (Прилог 1.) 

Прилог 1.

Оно што им је заједничко, бар на простору Србије, је њихово порекло. Према теоријама појединих наших археолога ове камене громаде су остаци келтских светилишта. Одмах се намеће питање, на основу којих критеријума су дошли до таквог закључка? Кажу да су Келти били народ који се често сељакао по Европи. Те честе селидбе не изискивају дуговечну градњу стамбених, божанствених и осталих пратећих објеката од чврстог материјала које су праћене временски дугим мукотрпним радом. У таквим условима изградња објеката се базира на лаким материјалима који се временски брже зидају. Келти су правили своје домове и светилишта користећи најчешће дрво, блато, трску и камен кога су клесали и који је био нормалне величине какав се данас користи у изградњи ограда, кућа ... итд... а не огромних мегалитских димензија као што је случај са мегалитским структурама на Јухору и Горици. Ипак, могуће је да су их келти и остали народи користили као своје домове, скровишта или светилишта када су те грађевине биле још увек у употребном издању за коришћење унутрашњег простора. Једно је сигурно а то је да су ове мегалите као и све остале широм света градили неимари напредније препотопне цивилизације. (Прилог 2.)

Прилог 2.

 Што се тиче порекла осталих археолошких налаза такође се тврди да су у питању келтски а ако нису келтски онда су сигурно римски мада у задње време форсирају се и германски налази, сви осим србских на србској земљи. Овакве тврдње појединих наших уз директиву страних археолога, постала је уобичајена пракса чак шта више можемо слободно рећи, Србска археолошка аномалија.

Анализираћемо само један од безброј примера на једном пронађеном артефакту. На фотографији је приказана келтска бронзана фигура коња датирана на 300 г. п. н. е. (Прилог 3.) Зар није необично да се на келтској фигури налазе србска обележја?

Прилог 3.

За Келте као тада доминантног народа у Европи, још увек нису изнете све чињенице за њихово постојање а самим тиме и за културу, језик, божанства и прапостојбину. Многи стручњаци тврде да се ради о индоевропском народу који се сељакао по европском континенту. На тлу Србије и на широј области Балкана, кажу, живело је келтско племе Скордисци. Према наводној келтској митологији, коју су измислили историчари са запада Европе, рекло би се да потичу од исконских времена и да представљају претке већини садашњим западноевропским народима. Што се тиче њихове повезаности са Србима, није баш сасвим јасно када су све те њихове легенде и културу у детаље пренели на наше претке ако се тврди да смо се доселили у 6. - 7. веку нове ере. Ако прихватимо ову теорију само као пример, значило би да су келти већ у то време били присутни на овим просторима, што је просто немогуће. Келти су, како се тврди у тим истим западноевропским круговима, мистериозно нестали још у времену владавине римске империје.

 Неизоставно питање гласи, на који начин се келтска митологија и култура пренела на Србе дошљаке који су говорили тотално другачијим језиком од језика којим су говорили Келти и остали народи на Балкану? Безброј питања са траљавим одговорима од многих стручних лица који се баве историјом првенствено келтологијом. 

Појава такозваних Келта први пут је забележена негде око два и по до три миленијума пре рођења Христа у Подунавској области Балканског полуострва и у Панонској низији. Већ око 2000 године п. н. е. почели су да се шире на југоисток према Малој Азији и Грчкој, на запад према Немачкој, Француској, Британији и Ирској и на југ у Италију и Шпанију. Земље на којима су живели Келти, постојање се може пратити током више од 25 векова. (Прилог 4.) Тај такозвани Келтски народ већ генерацијама представља праву енигму за антропологе и историчаре па чак и за келтологе који се баве искључиво историјом овог народа. Једини писани записи о њиховој култури су информативни текстови класичних ирских и појединих старогрчких аутора.

Прилог 4.

Били су енергичан, ратоборан народ, вешти у трагању и обради метала, добри ловци, чувени узгајивачи и јахачи коња, такође, вешти у трговини као и у обради земље. Имали су карактеристичан криволинијски уметнички стил који су користили на оружју и на личним украсним предметима. Гробови пронађени у местима њиховог боравка откривају раскошан и богат живот, за ондашње време и тиме приказују да су ипак били софистицирано друштво.
Живели су у одвојеним племенима која су се удружила када су водили ратове. По неким записима каже се да Келти нису ни знали како су им се звала племена као ни народ у целини. То име су им тек касније дали писмењаци који су живели на територији садашње Грчке који су их назвали Келтои – много, огроман број белих људи са негованом светлом косом. Тај назив се односио само на народ који је говорио другачијим језиком од тадашњих племена са југа Балкана који су касније променили назив у Варвари (Барбари). Према овоме, грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из средње Европе и северце, из чега је опет јасно да тадашња средоземна племена нису била бела. Римљани су овај народ на западу Европе називали Галима. Нека њихова племена — Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.

Веома слично као и са Србима који по етимологији Срб, Серб, Сораб (Срби, Серби, Сораби) значи - рој, ројеви белих људи, што обухвата велику распрострањеност истог народа у више земаља, народски речено, има их свуда. Једно је сигурно, овај назив не потиче од тих такозваних старих Грка који тада нису постојали као у садашњој форми.

Племена као што су Ценомани, Бои, Лепонти и Сенони су се удружила и имала репутацију жестоких бораца. Поразили су Римљане и опљачкали Рим 390. пре Христа, а затим су победили Грке и опљачкали Делфе 279. пре Христа. Након пада Александра Великог, умарширали су у Турску и формирали „Галатију“. Око 200. године п. н. е.  нека од ових племена су почела да мигрирају у Ирску, Британију и Шпанију. Стари писмени људи који су живели на територији садашње Грчке су били ти који су забележили ове миграције, пошто су путовали по свим крајевима ондашњег света и писали о свему па и о кретању и биткама освајачких племена.

Западни Келти - Гали

Међутим, када је Римско царство ојачало поготово у војном смислу, Римљани су односили победе у свакој борби и притом нису били ни мало милостиви ни према Келтима односно Галима. Многи од њих који су преживели касније су их још бруталније докусурили таласи нових освајача као што су - Англи, Саси, Јути, Викинзи. Неки келтски народи су били апсорбовани у културу освајача, неки су побегли на запад у Велс и Корнвол. Римљани никада нису освојили Ирску, тако да је келтска култура тамо остала чиста све до доласка Викинга пред крај осмог века. Као резултат тога, рана ирска књижевност је један од најбогатијих извора информација о Келтима.

Прилог 5. Луг (Лугос, Лугус) келтско божанство

Највеће келтско божанство је троглави бог Луг ( Прилог 5.) међутим, они који се баве келтистиком нису сложни у схватању његове природе, јер док једни, заједно са Џоном Рисом, сматрају да је Луг Сунчано божанство, дотле га други, са д’Арбоа де Жибенвилом идентификују са римским Меркуром. Међутим, нико од њих тада ни пре ни после, незнањем или са намером није прихватио сличност бога Луга са старословенским богом Триглавом. Поред многих других тумачења издваја се тумачење Луга са птицом Гавран. Код Ираца као и код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У неким ирским текстовима бог рата је Гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог “Сиарана (Ciara) Lugbrand“ речју“ Гавран Луга“. 

Код Срба птица Гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Јакоб Грим.

“Полетела два врана гаврана,
Са Мишара, поља широкога…
Ја два врана, два по богу брата“.

(Бој на Мишару, Вук, IV).

И ово одговара келтском и галском “bran“ код кога се, уместо србског в, јавља б, што је готово правило, јер је и "Gabriel" србски Гаврило.

Подударност келтског Луга са србским није обична језична случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у србском језику. На пример епопеја “Друга битка Мојтуре“ у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлепших планина у Западној Србији. Пак са друге стране ако је келтски Луг, као србски, шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује дрво Храст који би у србском језику значио Луг или тачније Храстову шуму, Храстов луг док календарски гледано представља пролеће или лето. Иначе, Храст је свето дрво како Келта тако и Срба јер симболизује велику снагу, огромну величину и дуговечност.

Тацит је Луг нашао у Германији, код Срба из Средње Европе и на северном делу Балканског полуострва. Лужица је деминутив од речи Луг. Али, осим ње, као што су, према Лоту, у Галији, четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима србским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво србска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе србска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд... (Прилог 6.)

Прилог 6.

Још једно божанство потврђује чврсту везу Келта и Срба. То је божанство Јелена. У келтској митологији постојала су два аспекта јелена: женски елеменат, срна Еилид која је симболисала женственост, љупкост, суптилност, док је јелен Дамх, мушки елеменат симболисао независност, прочишћавање и понос. Бог плодности, мужевности и шума Кернунос, чије име у преводу значи рогат приказиван је као старац са јеленским ушима и роговима. (Прилог 7.)

Прилог 7.

  У србској и словенској митологији јелен такође заузима значајну божанствену улогу. О томе је писао наш чувени археолог доктор Драгослав Срејовић у свом делу, ЈЕЛЕН У НАШИМ НАРОДНИМ ОБИЧАЈИМА. Симбол јелена у виду урезаног цртежа у камену налази се на спољашњем јужном зиду садашње Православне цркве посвећене рођењу Пресвете Богородице (раније светом Николи) и припада манастиру Браничевске Епархијеу у месту Тршка код Жагубице која је изграђена вековима пре Христа као Ведски храм старосрбске вере а каснијим реконструкцијама је претворена у хришћанску цркву. (Прилог 8.)

Прилог 8.

Надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је србска реч и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик  "bels" - "бел", вокализујући као и у србском у истој речи, л у о, добио је bé-o bé-au опет као у србском. Такође у италијанском "bell-ezza" и у шпанском језику "bell-eza" - лепота. Из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима. Интересантан је и податак да, било где да су откривени остаци Келта ту се налазе и србски топоними, да ли је и то само пука случајност.

   Поставља се питање, откуда код Келта србски називи као и за иста божанства и има ли између Келта и Срба каквог сродства или је можда било узајамног утицаја посредног или непосредног или се ради само о једном народу чији је идентитет вешто "сакривен" иза измишљеног назива неког непостојећег имена народа не би ли се тиме умањио и избрисао утицај србског народа који је у та прастара времена доминирао Европом што свакако потврђују сачувани археолошки налази као и остатак србских назива топонима широм Европе.

Из свега наведеног можемо закључити, да је у та прастара времена, супериорнији народ постојао. Уосталом, о томе који је народ живео на простору средњебалканског Подунавља и Паноније и који се са тих простора сељакао по Европи, Малој Азији и осталим пределима Азије, говори нам податак да је управо тај део Балкана био центар Старе Европе. О томе нам доказују открића Лепенског вира и Винче као убедљиво најстаријих познатих култура (цивилизација) света чији доказани континуитет једног истог народа на истом простору траје и данас. 

Више о овој теми, написала је наша чувена проф др. госпођа Ранка Куић познатија као Ранка Велшанка која је дуги низ година изучавала сродност србског и келтског језика и резултате истраживања објавила у свом делу, ЦРВЕНО И БЕЛО, СРПСКО-КЕЛТСКЕ ПАРАЛЕЛЕ. Ова књига госпође Ранке Куић о србско-келтским језичким паралелама постаје незаобилазно место у било каквом озбиљнијем истраживању нашег – србског језика. Сама етимологија или, шире речено, палеолингвистика спада у најклизавије подручје хуманистичких дисциплина и на том леду госпођа Куић евидентно опстаје.

Оно што је посебно интересантно свакако јесте текст "призренске плоче" која помера границе доказане србске писмености доказујући наше присуство овде много векова пре тог чувеног и нажалост званичног седмог века наше ере.

Треба напоменути да је госпођа Ранка радила на овој теми у времену када је помен или било какво истраживање у вези порекла Срба била табу тема у тадашњем титоистичком режиму. 

Ово изванредно дело можете прочитати или скинути са блога у пдф формату кликом на линк;

Др.Ранка Куић Црвено и Бело

и у видео материјалу на јутјуб каналу Одисеј68;