КЕЛТИ И (ИЛИ) СРБИ

 

   Појава такозваних Келта први пут је забележена у средњој Европи око два и по до три миленијума пре рођења Христа у области између јужних страна Алпа и Подунавског дела Балканског полуострва. Већ око 2000 године п. н. е. почели су да се шире на исток према Турској и Грчкој, на запад према Немачкој, Француској, Британији и Ирској и на југ у Италију и Шпанију. Земље на којима су живели Келти, постојање се може пратити током више од 25 векова. (Прилог 1.) Тај такозвани Келтски народ већ генерацијама представља праву енигму за антропологе и историчаре. Једини писани записи о њиховој култури су информативни текстови класичних ирских и такозваних старогрчких аутора.

Прилог 1.

Били су енергичан, ратоборан народ, вешти у трагању и обради метала, добри ловци, чувени узгајивачи и јахачи коња, такође, вешти у трговини као и у обради земље. Имали су карактеристичан криволинијски уметнички стил који су користили на оружју и на личним украсним предметима. Гробови пронађени у местима њиховог боравка откривају раскошан и богат живот, за ондашње време и тиме приказују да су ипак били софистицирано друштво.

Живели су у одвојеним племенима која су се удружила када су водили ратове. По неким записима каже се да Келти нису ни знали како су им се звала племена као ни народ у целини. То име су им тек касније дали писмењаци који су живели на територији садашње Грчке који су их назвали Келтои – много, огроман број белих људи са негованом светлом косом. Тај назив се односио само на народ који је говорио другачијим језиком од тадашњих племена са југа Балкана који су касније променили назив у Варвари (Барбари). Према овоме, грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из средње Европе и северце, из чега је опет јасно да тадашња средоземна племена нису била бела. Римљани су овај народ на западу Европе називали Галима. Нека њихова племена — Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.

Веома слично као и са Србима који по етимологији Срб, Серб, Сораб (Срби, Серби, Сораби) значи - рој, ројеви белих људи, што обухвата велику распрострањеност истог народа у више земаља, народски речено, има их свуда . Једно је сигурно, овај назив не потиче од тих такозваних старих Грка који тада нису постојали као у садашњој форми.

Племена као што су Ценомани, Бои, Лепонти и Сенони су се удружила и имала репутацију жестоких бораца. Поразили су Римљане и опљачкали Рим 390. пре Христа, а затим су победили Грке и опљачкали Делфе 279. пре Христа. Након пада Александра Великог, умарширали су у Турску и формирали „Галатију“. Око 200. године п. н. е.  нека од ових племена су почела да мигрирају у Ирску, Британију и Шпанију. Стари писмени људи који су живели на територији садашње Грчке су били ти који су забележили ове миграције, пошто су путовали по свим крајевима ондашњег света и писали о свему па и о кретању и биткама освајачких племена.

Западни Келти - Гали

Међутим, када је Римско царство ојачало поготово у војном смислу, Римљани су односили победе у свакој борби и притом нису били ни мало милостиви ни према Келтима односно Галима. Многи од њих који су преживели касније су их још бруталније докусурили таласи нових освајача као што су - Англи, Саси, Јути, Викинзи. Неки келтски народи су били апсорбовани у културу освајача, неки су побегли на запад у Велс и Корнвол. Римљани никада нису освојили Ирску, тако да је келтска култура тамо остала чиста све до доласка Викинга пред крај осмог века. Као резултат тога, рана ирска књижевност је један од најбогатијих извора информација о Келтима.

Прилог 2. Луг (Лугос, Лугус) келтско божанство

Највеће келтско божанство је Луг ( Прилог 2.) међутим, они који се баве келтистиком нису сложни у схватању његове природе, јер док једни, заједно са Џоном Рисом, сматрају да је Луг Сунчано божанство, дотле га други, са д’Арбоа де Жибенвилом идентификују са римским Меркуром. Поред многих других тумачења издваја се тумачење Луга са птицом Гавран. Код Ираца као и код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У неким ирским текстовима бог рата је Гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог “Сиарана (Ciara) Lugbrand“ речју“ Гавран Луга“. 

Код Срба птица Гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Јакоб Грим.

“Полетела два врана гаврана,
Са Мишара, поља широкога…
Ја два врана, два по богу брата“.

(Бој на Мишару, Вук, IV).

И ово одговара келтском и галском “bran“ код кога се, уместо србског в, јавља б, што је готово правило, јер је и "Gabriel" србски Гаврило.

Подударност келтског Луга са србским није обична језична случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у србском језику. На пример епопеја “Друга битка Мојтуре“ у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлепших планина у Западној Србији. Пак са друге стране ако је келтски Луг, као србски, шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује дрво Храст који би у србском језику значио Луг или тачније Храстову шуму, Храстов луг док календарски гледано представља пролеће или лето. Иначе, Храст је свето дрво како Келта тако и Срба јер симболизује велику снагу, огромну величину и дуговечност.

Тацит је Луг нашао у Германији, код Срба из Средње Европе.

Лужица је деминутив од речи Луг. Али, осим ње, као што су, према Лоту, у Галији, четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима србским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво србска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе србска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд...

Надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је србска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик  "bels" - "бел", вокализујући као и у србском у истој речи, л у о, добио је bé-o bé-au опет као у србском. Такође у италијанском "bell-ezza" и у шпанском језику "bell-eza" - лепота. Из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима. Интересантан је и податак да, било где да су откривени остаци Келта ту се налазе и србски топоними, да ли је и то само пука случајност.

   Из свега наведеног поставља се питање, откуда код Келта србски назив за Луг и србска имена и има ли између Келта и Срба, каквог сродства, или је можда било узајамног утицаја, посредног или непосредног или се ради само о једном народу чији је идентитет вешто "сакривен иза измишљеног назива неког непостојећег имена народа?

Више о овој теми, написала је наша чувена проф др. госпођа Ранка Куић познатија као Ранка Велшанка која је дуги низ година изучавала сродност србског и келтског језика и резултате истраживања објавила у свом делу, Црвено и Бело, Српско-Келтске паралеле. Ова књига госпође Ранке Куић о србско-келтским језичким паралелама постаје незаобилазно место у било каквом озбиљнијем истраживању нашег – србског језика. Сама етимологија или, шире речено, палеолингвистика спада у најклизавије подручје хуманистичких дисциплина и на том леду госпођа Куић евидентно опстаје.

Оно што је посебно интересантно свакако јесте текст "призренске плоче" која помера границе доказане србске писмености доказујући наше присуство овде много векова пре тог чувеног и нажалост званичног седмог века наше ере.

Ово изванредно дело можете прочитати или скинути са нета у пдф формату кликом на линк;

Др.Ранка Куић Црвено и Бело

и у видео материјалу на јутјуб каналу Одисеј68;