НАЈНОВИЈИМ ИСТРАЖИВАЊИМА У ЦРНОМ МОРУ МЕЊА СЕ ДОСАДАШЊА ПОЗНАТА ИСТОРИЈА У ЧИТАВОМ РЕГИОНУ

 

    Приликом последњих подводних истраживања Црног мора, међународни тим стручњака из области археологије, геохидрологије, морске биологије и хидрохемије на челу са америчким стручњацима за подводна археолошка истраживања, Волтером Питманом и Вилијамом Рајаном, дошли су до сензационалних открића која ће несумњиво довести до радикалних измена свих досадашњих теорија која су се базирала искључиво на претпоставкама појединих научника а не и на озбиљним истраживачким радовима. Сасвим је сигурно да ће нови подаци изменити токове, места и разна насумична датирања историјских догађаја овог региона веома битног за историјат човечанства.
 

Величина Црног мора тадашњег језера пред први потоп

Опсежним стручним истраживачким радовима утврђено је, да је до 3500. године п.н.е. Црно море било изоловано слатководно језеро са количином воде за око 300 метара испод садашњег нивоа. Први део подводних истраживачких радова започет је на пучини код Севастопоља и протезао се дуж северне и делом западне обале све до града Констанце у Румунији. Оно што је посебно изазвало пажњу научника је то да је већи део копна који је сада под водом, био насељен. До овог открића дошло се проналаском древних грађевинских комплекса. 

Назив Црно море, јавља се најраније у 13. веку. Према Страбону Црно море се у античко доба називало једноставно само море (понтос, понт). У грчко-римској традицији море је називано Еуxеинос Понтос, или у преводу Гостољубиво море. Овај назив је заменио ранији Пиндаров назив Понтос Ахеинос или у преводу Негостољубиво море, прозвано тако због тешке навигације, негостољубивих дивљих племена на обалама и сујеверја у народу јер је у прошлости у својим тамним дубинама прогутало много насеља и народа. 

Постоје разни сценарији плављења Црног мора и преображаја из језера у море. Међутим, обиман стручни тим Вилијама Рајана и Валтера Питмена, опсежним стручним истраживањима, открили су два модела потопа од којих је други био катастрофичан. Остали научници и даље само "претпостављају" и подржавају досадашње теорије преображаја из језера у море.  

Испитивањем свих прикупљених узорака затечених грађевина у које спада и скенирање дна, утврђено је да да се ради о насеобинама изграђеним у различитим временима и са различитим стилом градње. Установљено је да су поједина насеља, била изграђена на самим обалама тадашњег нивоа воде у језеру. Такође је потврђено да је све ове насеобине задесила иста катастрофа од потопа великих количина вода у два  различита временска периода. 

Подводни истраживачки радови

ПРВИ МАЊИ ПОТОП ПРИОБАЛНОГ ДЕЛА ОБАЛЕ

Насеобине које се налазе на већој удаљености од садашње обале и до 220 километара, леже на дубини од 200 до 280 метара. Њихова утврђена старост је анализом датирана од 5500 до 9000 па и више година где је видљиво изражен стил мегалитне структуре грађевина. Такви мегалитни комплекси распрострањени су широм Балкана, читавог јужног дела Европе као и Мале Азије што свакако даје уверење да се ради о истој цивилизацији народа из исте временске епохе. Оно што је привукло посебну пажњу истраживачима су веома изражени наноси слојева песка и земље на објектима појединих насеља који се налазе само на западној страни обале. Ова појава доказује да су насеља била изложена некаквом бујицом воде која се изненада појавила из правца запада. Код овог запажања, истраживачки тим сусрео се са енигмом где је било потребно пронаћи извор те огромне количине воде која је бујицом изазвала наносе земље и песка. Питање је гласило; Одакле се појавила толика количина воде која је изазвала бујицу ако су већ постојале велике реке Дон, Дњепар и Дњестар које су се уливале у језеро са севера и североистока од чијих токова и ушћа су насеобине биле изграђене много даље тако да није постојала опасност од њихових већих изливања. 

 Тада је тим геохидролога добио задатке;  да изврши геолошку анализу наслага на објектима и да прорачуна водену масу тадашњег Панонског језера. Геолошка анализа наноса талога на објектима је показала запањујуће резултате. Утврђено је да се ради о кречњачко кварцитном саставу песковитог наноса типичном за Карпатско балканске планине у које спадају јужни Карпати у Северни Кучај. Једина водена маса која би нанела овакву структуру наноса кречњачко кварцитног талога може бити само садашњи Дунав који се и улива у Црно море са западне стране. Познато је да се у окружењу није налазила ни једна већа водена површина која би могла створити бујицу са анализираним садржајем наноса осим Панонског језера које се налазило 700 километара западније.

Мапа приказа величине језера после првог потопа. Готово је неприметна разлика са величином пређашњег стања воде у језеру

Овде је дошло до првог проблема и полемике као и до преломног закључка међу тимовима научника. Све до ових истраживања, веровало се да је ткзв Панонско море или језеро нестало пре више стотина хиљада или милиона година из разлога што су све досадашње теорије научника биле потковане само претпоставкама а не и на научно истраживачким радовима те се тако створила једна глобална визија без адекватних доказа али и као таква била је опште прихваћена.

Све адекватне податке о распрострањености некадашњег Панонског језера добили су од геохидролошких института из Немачке, Мађарске и Румуније који су раније радили на испитивањима Панонског басена (односно како га они називају Карпатског басена) на чијем се тлу налазила велика количина воде у виду мора и језера. Као и према претходним подацима дошли су до изненађујућих резултата. Количина воде која се налазила у карпатском басену, са просечном висином од 225 метара и територијалном површином коју је заузимало, ова количина воде сасвим одговара подизању нивоа воде у Црном мору која је изазвала први потоп приобалног дела обале и том приликом подигла ниво воде у језеру за 110 метара. 

Приближан приказ стања језера пред први потоп. Вода из Панонског језера је потопила високе обалске делове језерске депресије који су на неким местима достизали висину и до 100 метара 

 Коначно се дошло до једногласног закључка свих истраживачких тимова да је овај први мањи потоп једино могла да створи само истекла вода из Панонског језера. Дакле, водена бујица која се појавила са западне стране несумњиво је створена од новонастале реке Дунав која је носила воду из Панонског језера. Шта се заправо десило; Када је дошло до пуцања природне бране код садашње Голубачке тврђаве, вода из тада Панонског језера почела је да тече ка истоку пробијајући се кроз Ђердапску клисуру и Влашку низију стварајући своје корито ка Црном мору. Приликом тражења идеалне путање, река је поплављала и сва насеља која су се нашла на тој путањи. Управо та вода из Панонског мора коју је бујично носила новостворена река Дунав (тадашњих назива Истар и Океанос потамос - река Океан, Река океана, са значењем, река која је носила воду из Океана или река која је настала из океана), створила је наносе песка и земље на објектима неких насеља која су се налазила на западној страни обале језера. Коначан потоп, свакако се десио од стране језера, које се полако пунило и уздизало свој ниво воде за 110 метара. Тада је Црно море још увек било самостално слатководно језеро што потврђују и резултати истраживачких тимова из морске биологије и хидрохемије који су у том делу на дну пронашли шкољке и друге фосилне остатке карактеристичне само за станишта слатких вода. Такође утврђено је да овај потоп није био разоран ни нагли већ се вода у језеру дуго времена акумулирала неколико месеци па чак и година, све док није попунила огромну депресију окружену високим стеновитим обалским зидом и поплавила само приобалне делове највише 20-ак километара у дубини копна на којима су се налазиле мегалитне структуре грађевина. Овакав ниво језера остао је непромењен читавих 2000 година. Такође, овим открићем оповргавају се све досадашње теорије о нестанку Панонског мора - језера, да оно није нестало пре више стотина хиљада или милиона година већ је у некој мери са остацима у виду језера, бара и мочвара било присутно и за време окупације римљана у овим крајевима. На разним античким картама на којима је приказана присутност римске империје са градовима, војним утврђењима и путевима, јасно је наглашено хидролошко стање поготово у Панонији на којима се још увек виде остаци Панонског мора. Најочигледији пример таквог стања примећује се на Кировој карти која приказује римску мрежу путева у једном делу Паноније.

Кирова карта на којој се виде очигледни остаци Панонског језера у времену римске присутности на овим просторима

Догађај који се десио са нестанком Панонског језера старогрчки песници су персонификацијом створили митологију и тај догађај је забележен као борба гиганата друге генерације божанстава у којем је бог Зевс (персонификација Дунава) успео да победи свог оца Крона (перс. Панонског мора) пробијањем бране код Голубачке тврђаве. Тако је кренуо својим новим путем да се бори још и са титанима кроз веома неприступачну Ђердапску клисуру у којој се налазио митолошки Тартар (данас место звано Казан, најдубља тачка Дунава која се налази испод нивоа светских мора) у кога је затворио све титане (кречњачке стене) и коначно постао врховни бог (Зевс) односно река Дунав. У митологији овај догађај је познат као борба титана или борба гиганата треће генерације. У србском народном усменом предању, највероватније је овај догађај стварања реке Дунав забележен календарски јер се према новим истраживањима савршено уклапа у датирање времена које се догодило пре 7531 године од када је почело да се рачуна време у србском народу као старом и најстаријем светском познатом календару.

.

Одмах након објављених нових података, појавиле су се и нове теорије научника и разних истраживача који тврде да је митска Атлантида настала управо у том периоду и на том подручју јер по Платону, Атлантида се налазила између четири велике реке у овом случају окружена Дунавом, Доном, Дњепром и Дњестром коју је потопила велика вода за само једну ноћ. На ушћу ових река заиста је постојала цивилизација што је истраживањем и откривено али да ли се ради баш о Атлантиди, то питање остаје отворено за нека даља истраживања.

Приказ истражене области Црног мора са назначеним древним насељима која су захваћена првим и другим потопима

ДРУГИ ВЕЛИКИ ПОТОП 

Други познати велики потоп, који је био катастрофалан по остатак сувоземног дела црноморског басена и како поједини тврде потопио је Атлантиду, догодио се 3500. године п.н.е. када је дошло до пуцања природне бране на Босфору. Том приликом вода из Средоземног басена чији је ниво био виши у односу на језеро, потекла је у језеро и драстично је подигло ниво воде за чак 190 метара. Овај потоп је био веома разоран и брз због велике пукотине која се створила у раседу кроз коју је потекла велика количине воде из већ створеног Мраморног мора и нагло продрла у језеро. Поплавом је нанета штета на свим грађевинама а посебно народу који је ту живео јер им нагли продор воде није дао могућност евакуације и спасења те је поред многих насеља и много народа остало вечно на дну мора. Овим потопом дошло је до стварања Азовског мора. Пошто је језеро створило отворену везу са Средоземним морем дошло је до мешања вода и од тада слатководно језеро је добило салинитет и епитет Мора. Исти ниво воде после овог потопа задржао се све до данас. Треба напоменути да је ово био и задњи познати потоп који је задесио стари свет. Пре потопа црноморског басена, потопљена је јадранска депресија. Јадранско море је пре овог потопа (не зна се тачан датум јер нису извршена подводна истраживања) било залив који се протезао до садашњих острва Мљет и Ластово. Њега је потопила растућа вода из Средоземног мора услед продора воде из Атланског океана која је прошла кроз Гибралтарски мореуз.

Стање водостаја после другог потопа које је остало непромењено до данашњих дана

Што се тиче хидролошких карактеристика Панонског мора и језера (Панонско море или митолошки Кроново и Сарматско море. Када је постало језеро наши преци звали су га Жуто језеро док се у античким списима помиње као Океанос) у времену када је нестајало, било је слатководно језеро које се створило од мора. Наиме, у времену док је било Море имало је водену везу са садашњим Егејским морем (некада познато као Трачко море и Беломорје) кроз Моравско-Вардарску долину. Приликом подвлачења афричке тектонске плоче под европску, дошло је до уздизања тла на јужном делу Балкана које је прекинуло ову водену везу и Панонско море се изоловало у самосталну водену површину као језеро са знатно вишим просечним нивоима воде са 145 метара у времену мора на 225 метара као језеро.

У сваком случају, ова отрића, несумњиво мењају сва досадашња сазнања како из геохидрологије и археологије тако и из разних историјских догађаја из далеке нам прошлости. Поред свега наведеног, намећу се разна питања од којих су, где су се заиста налазиле локације познатих древних насеља од којих су најпознатија Колхида и Троја и којим су водама пловили Аргонаути када су трагали за земљом Златног овчијег руна односно који су то водени путеви били заступљени у тим древним временима. Једно је сасвим сигурно, нестанком Панонског мора нестала су и сва позната историјска дешања као и древни центри старог света са тог простора и вештом манипулацијом старогрчких писмењака пребачини су на црноморски регион а све догађаје персонификовали и мистификацијом створили своју митологију која је на жалост, као лажна, опште прихваћена у светским размерама..