ЗНАЧЕЊЕ И ПОРЕКЛО ИМЕНА КУЧЕВО ВАРОШИЦЕ У ЗЛАТНОЈ ДОЛИНИ ПЕКА

"На основу дугогодишњег истраживачког рада са прегршт прикупљених података како из домаћих тако и страних извора информација, саставих ову монографију коју посвећујем суграђанима мог родног завичаја"

    Свако од нас се барем једном у животу заинтересовао за етимологију назива свог места. Постоје многе легенде из народног предања које описују безброј занимљивих догађаја те и догађаје везане за настанке имена насеља и остале топониме. Међутим, без адекватних аргумената те легенде представљају само пуке приче које остају као производ бујне маште. Многе легенде представљене су реалистичким описима где је доказана њихова веродостојност кроз археолошка истраживања и остале документоване налазе у виду записа, цртежа, гравура, фигура итд... на разним предметима. Пак са друге стране, постоје легенде које су измишљене у скорија времена која су без икаквог смисла и као такве подметнуте су народу из простог разлога како би се сакриле оригиналне и истините приче које се вековима са колена на колено препричавале и преносиле народним усменим предањем све до данашњих дана. Лажне легенде потурају "они" којима је циљ да избришу колективно сећање одређеног народа на своје истинско порекло својих предака и самим тиме да подметну лажну историју том народу не би ли га заблудом контролисали зарад својих интереса. 

У овој монографији представио сам етимологију мог родног места Кучева и самим тиме коначно разбио фаму о нетачним подметутим информацијама у виду измишљене легенде која апсолутно нема никаквог смисла о стварном постанку назива варошице Кучево. 

Актуелна легенда је само једна од многих измишљених. Не зна се ко ју је измислио али се тврди да је почела да кружи долином Пека негде педесетих година прошлог нека. Дугогодишњи најомиљенији наставник код ђака ОШ у Кучеву, био је наставник Историје Милорад Петровић познатији као Мића Чича. Он је сакупио збирку легенди са етимологијама настанка назива готово свих села из области Звижда и 2003. године издао је књигу под називом "Легенде источне Србије". 

Штиво је интересантно за читање али читајући поједине легенде стиче се утисак да подсећају више на причице за децу него на озбиљне приче које се репрезентују јавности и дају тачне информације о настанку појединих места. Не знам из којих извора је добио информације али с обзиром да су многе легенде чиста измишљотина, вероватно се није обратио код правих особа које су наставиле да негују дугу србску традицију народног усменог предања.

У легенди се каже, да је место добило назив по кучету и волу (куче во) који су се, спасавајући од велике воде плутали на некаквом сплаву услед надошлог Пека који је поплавио сва приобална насеља. По њиховом јединственом спасењу, место на коме су се искрцали на копно и нашли спас доби име по њима, (Куче и во) Кучево. Овакве причице спадају једино у жанр дечијих успаванки. Реална етимологија је сасвим другачија. 

Центар Кучева почетком 20.века

   Варошица Кучево која се налази у Звишкој котлини златне долине Пека, често је кроз векове мењала називе. Пошто је област долине Пека богата златом, сребром, бакром и гвожђем, била је итекако привлачна за многе туђинске владаре који су овај крај освајали управо због експлоатације датог рудног богатства. Експлоататори који су долазили из свих крајева ондашњег света, додељивали су имена овој златоносној области по свом нахођењу. Поред разних окупатора, називе су често мењали и страни путописци, картографи и историчари јер су своја дела прилагођавали на својим језицима тако да су у већини случаја могу пронаћи на старим мапама и у списима неразумни називи топонима. 

На месту некадашње гостионице Златан Рудник данас се налази хотел Рудник. (почетак 20.века)

   Назив Кучево потиче од имена села Кучајна и као насеље је млађе од Кучајне. 

У Кучајни је све почело управо због тога што се у месту које данас носи назив Мајдан Кучајна налазио древни рудник злата и сребра. Поред многих рударских јама налазиле су се ковнице, ковачнице, топионице и рударско насеље.

    Из прича усменог предања, која се и данас препричавају каже се; "У руднику се копало благо од кад је света и века. Само онај ко није владао овом земљом тај није копао благо у Кучајни". Пошто не постоје забележени писани подаци о барем приближним почецима рударења у овом руднику, ништа друго не преостаје него да се прихвате чињенице из усменог предања о пра почецима почевши од исконских времена. За Кучајну можемо слободно рећи да је најстарије познато рударско насеље у Европи, за које један наш познати археолог у једном од наших честих разговора са сигурношћу тврди да је старо око 10 000 година односно да је старије и од рудника Рудна Глава који потиче из времена винчанске цивилизације од пре 8 000 година.

На улазу у рударски поткоп крајем 19.века у Мајдан Кучајни

 Етимологија ојконима Кучајна води порекло од старог србског глагола - Куч - за израз - куцати, куцкати. У области где су се налазили древни рудници, у континуитету су одзвањали звуци алата вредних патуљастих радника по читавој околини који су својим чекићима ударали у стене копајући руду у окнима и поткопима као што су исту прерађивали и обликовали у топионицама, ковницама, ковачницама. Због своје професије и ономатопеје тих звукова које су одзвањали у виду куцања, куцкања, народ им је доделио име, можда чак и у шали, Куч - и. Тај израз је остао у народу као заједнички назив који се у почетку употребљавао за копаче руда и коваче. Негде крајем средњег века са развојем тих професија и њихових осамостаљивања дошло је до разједињавања у две засебне делатности. Од копачког заната настало је рударство а од обраде метала, металургија. Тако је основица израза Куч раздељена на рударски термин који је преименован у назив Рудар и металуршке термине Ковач, Топионичар, Златар, Металски радник. Ти термини остали су у употреби до данас. 

Један од боље очуваних рударских поткопа у Мајдан Кучајни

Дакле, изворни назив који је настао од основице - Куч - добише име малени вредни рудари Кучи а по њима рударска област и насеље Куча - касније додавањем задњег слога односно прилога - ина - настала је Кучаина а услед реформи у структури језика дошло је до садашњег имена Кучајна. Данас место првог рударског насеља зове се Стара Кучајна док се рударска област зове Мајдан Кучајна. Назив планинског масива такође води порекло од првобитног облика Куч у Кучаи који је касније пеименован у Кучај или Кучајске планине. У преводу са старо србског језика, израз Кучи представља копаче блага односно Рударе. Кучајна је ништа друго већ Рударско насеље или Рударско село. По тој основи Кучево је Рударски град док је планински масив Кучај, у ствари, Рударска планина такође и Кучајнска речица значила би Рударска река, речица. 

Други познати назив за место Кучево, потиче из периода када су овом земљом владали народи са југа Балкана односно са територије садашње Грчке. То су били Јонци или Јоњани које је описао пионир србске археологије прослављени Великоградиштанац Милоје Васић. Легенда усменог предања из долине Пека говори о непознатим морепловцима који су у долину Пека дошли са далеког југа. Ти исти морепловци су били угошћени у краљеве одаје али су искористивши његову лепу кћер Медану (Медеју) украли краљево златно овчије руно. Заправо њима је и био циљ отимање златног руна да би као доказ однели свом краљу како би се уверио у веродостојност прича да се негде на северу налази река из које народ сакупља злато помоћу овчијих руна. Њихова мисија је била успешна али поред златног овчијег руна отели су и краљеву лепу кћер Медану као таоца заштитника за безбедан повратак у своју земљу. Ово је несумњиво легенда о чувеним Аргонаутима који су у долини Пека нашли златно овчије руно а не у садашњој Грузији где нису познате никакве појаве злата а камоли да га је тај народ вадио из река помоћу овчијих руна. Сазнавши да земља злата ипак постоји, Јонци су кренули у освајачки поход где су окупирали источну Србију и експлоатисали њене богате ресурсе. Према Милоју Васићу Јонци су ако не први онда свакако данас први познати окупатори ових крајева Србије.

 Из тог периода златоносна река носи садашњи назив Пек од јонског облика "Πέκος" -  (Pékos) са значењем - овчије руно. Од основног облика грчке речи "χρυσός" -  (Chrysós) - Злато назваше област долине Пека - "Χρυσο βέχια" (Злато - старо) - Chrysóvechia - што у слободном преводу значи - Старозлатија - коју помиње и аустроугарски путописац Феликс Каниц пропутовавши овом облашћу крајем 19. века забележивши да се насеље на левој обали Пека некада звало и Старозлатија. Међутим, Старозлатија је назив за ширу област која покрива златну долину Пека.

Пошто се на јонском (старогрчком) писму слово " Y " (ipsilon) у србском језику изговара као "У"  те је гласовном променом у изговору јонског израза настао србски облик - Крушо - док се - vechia - изговара као - вехиа тако да је од назива Chrysóvechia настао србски облик имена Крушовехиа односно на старосрбском језику као Крушевица такође једно од назива за место Кучево, тачније Горња Крушевица.

По јонској именици крушо - злато, додељени су многи други називи као што је назив воћке Крушка јер подсећа на боју злата, камен Крушац који је такође боје злата и највише се налази у околини града Крушевца који такође значи Златни Град, затим женско име Круша односно Злата ... итд ... 

Многи ће се запитати зашто наши преци нису звали место према јонском преводу на србски језик као Старозлатија него су користили грчки облик изговора Chrysóvechia у Крушевица. Вероватно због тога што им тај језик којим су говорили Јонци био непознат и самим тиме нису разумели његово значење у преводу. 

   Трећи назив је донекле најинтригантнији и најмистериознији ојконим око кога се у задњих неколико година води жестока полемика између србских аматера истраживача  (јер се србски историчари не оглашавају) и са друге стране хрватских историчара. Наиме, ради се о називу Гудуска, односно Гудускум месту одакле потиче кнез Борна кога су се очигледно Срби одрекли и заборавили а кога су хрвати оберучке присвојили за свог кнеза зачетника тобожње хрватске државе. Тако и древну Гудуску (Гудускум) покушавају да поистовете са њиховим местима те су је сместили на садашњу хрватску територију и преименовали га са Гацком градићем који се налази недалеко од Лике. Да су наши историчари обратили више пажње на име града Гудускума као и на целокупну србску историју не би дошло до искривљавања историјских чињеница која наносе драстичну штету србском народу. 

Лавину су покренули немачки историчари који су пре неколико година објавили текст франачког научника и писца Ајнхарда који је у Франачким аналима забележио, да је кнез Борна пореклом Србин из садашње варошице Кучева која се некада звала Гудуска односно Гудускум а не из Гацка како тврде хрватски историчари. У тексту пише:

(„legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“)
(„посланици Борна и Абодрита, вође Гудушчана и Тимочана, који су се у последње време одвојили из савеза Бугара и придружили се нашем савезу прешавши на нашу територију")

Ајнхард је описао да је Борна кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum).

Значи, Ајнхард није погрешио кад је Гудушчане записао заједно са Тимочанима и Браничевцима, него су наши историчари, или не знајући за град Гудускум, што је мање вероватно или су погрешно тумачили тај његов запис или су, што није био једини случај, по нечијој директиви као што су Ватикан и Аустрогарска а највише су утицале одредбе са Берлинског конгреса из 1878. године, радили на заташкавању свега што је Србско и такорећи, водили антисрбску пропаганду која је резултирала искривљеној историји Срба.

Француски путописац и картограф који је пропутовао и источном Србијом, забележио је на својој мапи области у којима су живели Гудушчани и Тимочани

Етимологија назива Гудуска - Гудускум је настала по србском (Трибалском) племену Гудушчана који је живело у долини Пека и околном планинском масиву Кучај. Главна делатност гудушчана је била рударство, металургија и сточарство. Гудушчани су настањивали претежно брдско планинску област горњег Звижда до садашњег села Сена док је даље равницом према Дунаву живело такође србско племе Пикензи по коме су римљани назвали место Пинкум садашње Велико Градиште. У једној од многих легенди из долине Пека се каже да су Гудушчани огранак Тројанаца и да су учествовали у чувеном Тројанском рату.

Римљани су за разлику од Јонаца додељивали називе топонима по народима које су ту затекли док су Јонци додељивали називе топонима првенствено по природним и материјалним карактеристикама које су везане за ту област.

Тако су и насеље на левој обали Пека на ушћу Кучајнске речице назвали Гудускум који се најпре звао Кучеу.
Гудускум се за време римске владавине повећао по броју становника и по површини коју је заузимао и постао је трговински и управни центар рударства у коме су живели трговци, занатлије и властела која је управљала рудничком зоном за разлику од рудника Кучајна који је остао непромењеног назива у коме су радили и живели првенствено рудари. Гудускум је добио и епитет Златни Хадријанов град због тога што је поред свих осталих рудника који су радили за Римску империју, римски цар Хадријан поседовао је и своје приватне руднике у Кучајни са трговинским и пословним седиштем у Гудускуму. 

Један од многих пронађених новчића са ликом цара Хадријана са ознаком рударско - металуршке области Гудускума која се за време римљана звала Metalla Aeliana Pincensia

Римљани су у много већој мери развили експлоатацију у односу на дотадашњу и немилосрдно су ископавали благо. По предању се каже да су у исто време имали чак 60 рударских јама из којих се експлоатисало злато, сребро и у нешто мањој количини олово. Неки рударски радови из тог периода и данас се могу наћи у кучајнским врлетима. 

Остаци некадашњих рударских окана и поткопа у Мајдан Кучајни

О античком Гудускуму постоје и писани докази којег помињу многи страни путописци и историчари међу којима су неки немачки и француски. 

- Die Minen von Kutschajna erfreuten sich im Alterthum und im Mittelalter des Rufes des reichsten Bergwerkes aller Balkanlander. Im Alterthum stand unweit des huetigen Kutschevo die Bergwerkstadt Guduscа -

- У антици и средњем веку, рудници Кучајне су уживали репутацију најбогатијих рудника у свим балканским земљама. У давна времена рударски град Гудуска налазио се непосредно до садашњег Кучева -

- Zeleznik et Guduscum ont été également les centres miniers de l'époque romaine . ... Guduscum est le seul centre économique de toute la region -

- Железник и Гудускум су такође били рударски центри у римско доба. ... Гудускум је једини привредни центар у целом региону -

Данас је Железник само засеок а некада је био живахно рударско место и рудници у којима је највише било руде хематита од кога се добија гвожђе, затим пирита, бакра и злата. Железник је претеча Мајданпека који се некада звао Медани пек. 

Дакле, прва сазнања о називу места Гудускум долазе нам од римљана који су у времену 50-ак година пре нове ере окупирали и ове крајеве Србије.

Самим тиме, неосноване су тврдње појединих наших историчара који сматрају да је на прелазу из 6. у 7. век нове ере у овим крајевима ратовао неки римско-византијски војсковођа који се звао Guduis, и да је по њему место добило назив Гудускум. Још један пример подметања погрешних података који воде ка слепом колосеку историје србског народа.

Међутим, постоје записи појединих домаћих честитих историчара и праведних страних историчара и путописаца који описују реалну србску историју те тако помињу и Гудускум.  
Више о Гудускуму сазнајемо од педагога, географа и дипломате Владимира Карића који је 1887. године записао: „Говорећи о рударству у Србији, ми смо у долини средњег Пека нашли Кучево (римски Guduscum) у кучевској карлици… Стари римски Гудускум био је недалеко од данашње варошице Кучева, али на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи од грађевине ове вароши, зидани од опека и камења, протежу се дуж Пека… дужином од 4 km. Овде је по свој прилици било и старо србско Кучево“

Мапа на којој је уоквиреном црвеном бојом означено место античког града Гудускума чији се остаци грађевина били још увек видљиви крајем19. века. 

Словак Павле Шафарик, један од најбољих познавалаца старе историје Јужних Словена, изјављује: „Верујем да, Гудушчани немачких летописаца јесу Кучани, Кучевљани… становници краја Кучева и планине Кучаја“ 

Бугарин Марин Дринов, некадашњи професор универзитета у Харкову, локализира Кучане између Браничеваца и Тимочана, тј. „југоисточно од Браничеваца, око Кучај–планине“.

Рус А. Хилфердинг, говорећи о Србима у Подунављу, такође набраја Тимочане, Кучане и Браничевце.

Панорама Кучајских планина

У једном латинском тексту пише:

 "in provincia Moesiae Superiori sunt auri et argenti fodinae de Cauciana", односно у преводу 

" у провинцији Mезија Супериор (Горња Мезија) налазе се рудници злата и сребра Кучајна".

 На чувеној Абрахамовој мапи из 1606. године под називом Аргонаутика, аутор мапе је означио Кучајске планине написавши их на латинском језику као, Caucasij Scopuli. Римљани су користили њихов односно латински облик "Cauc" за - Куч (Рудар)

Назив Гудускум, иако је град одавно замро, помињао се све до 10. века и већ средином истог века арапски путописац Масудија у својој бележници поменуо је Кучево или Кучајну или можда чак ширу област, али у искривљеном облику на арапском језику као: Кнашанин.

Први писани документ за који се зна, у коме се место помиње под именом Кучево, јесте повеља Кулина Бана који датира из времена од 1180. до 1183. године када су босанске јединице, под Кулиновом командом, а на страни Византије, ратовале против великог србског жупана Стефана Немање поред осталог и око Браничева и Кучева. У тој повељи се каже да је босански бан Кулин зидао цркву када је „пленио кучевско загорје“. Из овога се да закључити да је Кучево постојало ко зна колико дуго, пре Кулинове повеље.

Кучево није било само име за једно насеље већ за читаву рударску долину Пека од Мајданпека до Великог Градишта које се у средњем веку обично помиње заједно са Браничевом. Исто као што су и Јонци назвали исту област само под именом Chrysóvechia - Крушевица односно у преводу Старозлатија. Помен таквог Кучева имамо у 13. веку у повељи мађарског краља Ладислава 4. из 1273. године када је извесни Георгије именован за бана Браничева и Кучева.

Средином 14. века (1358. године) помен Кучева налазимо у писмима дубровачких трговаца који помињу Кучево и Кучајну изворним именима у два облика, Cuceu за Кучево и Cauciana за Кучајну. Иначе, дубровачки трговци долазили су у ове крајеве јер су откупљивали златне и сребрне производе од кучевских занатлија и трговаца.

Године 1379. у Горњачкој повељи, тадашњи кнез Лазар користи израз јонског порекла којим назива ширу област Кучева као Крушевица како се некада звало место у античко доба. 

Доласком турака у ове крајеве и даље се помиње место са називом Кучево где се каже да је султан Мурат 1. августа 1439. попалио Кучево и Браничево услед чега је дошло до прекида рударске и металуршке делатности у долини Пека.

Године 1448. у једном латинском тексту се наводи: "Tomcus, starosta Rasciæ… comes cucievensis et branicevensis" што значи да је овом облашћу управљао неки "Томко, чиновник Србије, кнез кучевски и браничевски" 

Назив Кучево, у средњем веку помињу сви страни писци на различитим језицима, Kuchov, Kucho, Cuciæ, Cuceva ... и Cauciana, Cuciana, Kutsaina за Кучајну.

1480. године Кучеву се, из неког разлога, званично мења назив у Крушевица. У време кнеза Милоша Обреновића, називу се додаје реч Горња да би се разликовало од истоименог села у доњем току Пека. Ово име ће се задржати све до 1886. године.

Дана 8. јула (по Јулијанском календару) 1886.. године. на предлог познатог тадашњег историчара Милана Ђ. Милићевића краљ Милан Први Обреновић доноси Указ којег прихвата скупштина краљевине Србије, да се село Горња Крушевица, седишта Звишког, среза Пожаревачког, прогласи варошицом и да се то место зове, као некада, поново првобитним именом Кучево. Овај се датум данас слави као Дан општине Кучево.

Франачка карта дела источне Србије из 1716.године на којој су јасно приказани топоними Kutschaina, (Кучајна), Kutschai M (Кучајске планине) i Medani peck (Мајданпек). Интересантно је да се Кучево тада не помиње ни као Горња Крушевица која је у то време бројало је свега 13 домаћинстава по турском попису. Очигледно је, да је турска окупација која је довела до прекида експлоатације у руднику утицала на прекид трговине златом и сребром те је ово место из тог разлога готово изумрло.

 Дакле, на левој обали Пека од развоја кучајнских рудника никло је насеље првобитног назива Кучеу које је модификовано у савременој садашњој форми као Кучево и римског назива као Гудускум. 

На десној обали Пека односно на садашњој локацији развило се ново насеље под именом Кучево које је преименовано у јонски облик србског изговора (Горња) Крушевица и поново је враћено древно име Кучево које и данас носи.

Најезда Хуна у 4. веку који су просто "протутњали" источном Србијом, уништили су све градове под римском управом и њихове каструме посебно Виминацијум кога су сравнили са земљом, нису поштедели ни златни Хадријанов град Гудускум чак шта више разорили су га као што су и Виминацијум из разлога што се римска империја снабдевала богатством управо из овог места. После Хунског разарања, Гудускум је остао спаљен у рушевинама а рудничка експлоатација злата и сребра је прекинута. Преживели становници су се одселили на нека друга места. У Гудускуму даљи живот није био могућ, било је потребно много труда, и људства обновити све порушено. Такође и много лешева је остало не сахрањено те су претиле и разне заразне болести.
На десној обали Пека, односно на северној страни кучевске котлине ситуација је била другачија. У тој области налазила су се многа већа и мања насеља такорећи читава област била је насељена аутохтоним становништвом који се нису бавили рударством већ првенствено сточарством и обрадом земље. Највеће насеље налазило се на садашњем месту Пољане за кога се у предању каже да је некада на том месту било старо Кучево које се формирало од народа који је ту већ живео и од избеглица из Гудускума и Кучајне од којих су неки пре а преживели после Хунске најезде спас нашли у овим пределима. У предању се каже да, Хуни нису залазили у ово ни у остала околна насеља већ су своја ратоборна дејства усмерили ка граду преко Пека кога су запосели римљани у коме се налазио прокуратор са помоћницима који су управљали рударском облашћу у Кучајни. Поред Пољане насељена места била су Селиште, Забрда, Врело, Марица, Река... Негде средином 5. века народ са ових простора почео је да силази у котлину на десној обали Пека где се развијало ново насеље.
Данас се на тим местима налазе ретки домови и салаши са имањима одсељених који су се настанили у новом а садашњем насељу Кучеву. Ово ново насеље прво се звало према првобитном облику имена Кеучеу као Кучево. У времену турске најезде у ове крајеве Србије име је из неког разлога промењено у (Горња) Крушевица да би се у 19. веку поново вратило матично име Кучево. Значи, назив Горња Крушевица било је актуелно само у времену турске окупације.

Прилог 1.

На жалост скрнављење србске историје и даље је актуелно. Пре пар година један наш познати историчар изнео је своју нову теорију у којој је описао да се Кучевом звала област око Смедерева која је до тада носила назив из римског периода Годомин. Вероватно је пермутовао Гудускум и Годомин или места Кулич и Кучево. Чак шта више, Кучевом су прогласили читаву регију која се простире између река, на истоку Мораве на западу Колубаре и од севера у који спада и Београд такорећи од Дунава до Западне Мораве на југу. (Прилог 1.) Из ког разлога је читава ова регија добила назив Кучево још увек је непознаница. Званично објашњење за ово именовање не постоји у било каквим записима нити у усменом предању осим код оних који су га измислили. Један аматерски истраживач је толико далеко отишао у крајност и тврди да се Кучево налазило поред Смедерева на обали Дунава на месту које се данас зове Удовице. Овакве бесмислице се потурају јавно народу па чак многе бивају прихваћене и у школским програмима. 

Туђински окупатори, експлоататори, путописци и историчари додељивали су називе места по свом нахођењу док је овдашњи народ живео свој живот онако како је уз дате околности морао живети који и даље живи у истом месту са истим називом, баш онаквим првобитним од његовог настанка у коме су живели наши далеки преци. 

Једна од многих народних песама из усменог предања која потиче са простора оригиналног места, древног Кучева.