ЕТИМОЛОГИЈА ИМЕНА КУЧЕВО ВАРОШИЦЕ У ЗЛАТНОЈ ДОЛИНИ ПЕКА

"На основу дугогодишњег истраживачког рада са прегршт прикупљених података како из домаћих тако и страних извора информација, саставих ову монографију коју посвећујем суграђанима мог родног завичаја"

    Свако од нас се барем једном у животу заинтересовао за етимологију назива свог места. Данас, како ствари стоје, у већини случајева, етимолошке податке једино можемо пронаћи у малим књижевним збиркама и сликовницама састављених од разних, махом неверодостојних прича које често у задње време објављују самозвани истраживачи и остали који се аматерски па чак и професионално баве историјом. Обично, такве приче су у већини случајева измишљене и једина корист од њих је успављивање деце пред спавање док је неизмерива штета са изношењем измишљених података нанета оригиналној етимологији а самим тиме и историјату датог места. Међутим, у нашем народу постоји једна изузетна традиција за коју се мало који други народи могу похвалити или је уопште немају а то је народно усмено предање. Такође и у том сектору информисања из прошлости постоје небулозне приче које су уствари подметнуте ради сакривања оригиналних података. Зато још увек постоје особе, такозвани народни приповедачи, који веродостојно и дословно преносе све оригиналне информације које се вековима са колена на колено преносе до данашњих дана. Наравно, свака и од тих прича или легенди остају само пуке приче или сдмо као бајке ако нису потковане доказима на било који начин. Многе од тих легенди из народног предања описују безброј занимљивих догађаја те и догађаје везане за настанке имена насеља и остале топониме где је доказана њихова веродостојност кроз археолошка истраживања и остале документоване налазе у виду записа, цртежа, гравура, фигура итд на разним предметима. Пак са друге стране, постоје легенде које су измишљене у скорија времена која су без икаквог смисла и као такве подметнуте су народу. Лажне легенде потурају "они" којима је циљ да избришу колективно сећање одређеног народа на своје истинско порекло својих предака и самим тиме да подметну лажну историју том народу не би ли га заблудом контролисали зарад својих интереса. 

У овој монографији представио сам етимологију мог родног места Кучева и самим тиме коначно разбио фаму о нетачним подметутим информацијама у виду измишљене легенде која апсолутно нема никаквог смисла о стварном постанку назива варошице Кучево. 

Актуелна легенда је само једна од многих измишљених. Не зна се ко ју је измислио али се тврди да је почела да кружи долином Пека негде педесетих година прошлог нека. Дугогодишњи најомиљенији наставник код ђака ОШ у Кучеву, био је наставник Историје Милорад Петровић познатији као Мића Чича. Он је марљиво сакупљао разне легенди везане за етимологију назива готово свих места из области Звижда и 2003. године издао је књигу под називом "Легенде источне Србије". 

Штиво је интересантно за читање али читајући поједине легенде стиче се утисак да подсећају више на причице за децу него на озбиљне приче које репрезентују јавности тачне информације о настанку појединих места. Не знам из којих извора је добио информације али с обзиром да није родом из Кучева него је дошао због указаног места просветног радника, није био упознат са особама које негују дугу србску традицију народног усменог предања, те су из тог разлога многе легенде етимолошки нереалне.

У легенди о настанку имена Кучева се каже, да је место добило назив по псу односно кучету и волу који су се, спасавајући од велике поплаве услед надошлог Пека који је поплавио сва приобална насеља, спас нашли на некаквом сплаву. Стицајем околности моћни ток реке их је однео до обале. Место на коме су се искрцали доби име по њима (Куче и во) - Кучево. Наравно, овакве причице спадају у жанр дечијих успаванки. Реална етимологија је сасвим другачија. 

Центар Кучева почетком 20.века

   Варошица Кучево која се налази у Звишкој котлини златне долине Пека и често је кроз векове мењала називе али се данас варошица ипак зове по првобитним називом. Пошто је област долине Пека богата златом, сребром, бакром, гвожђем и оловом, била је итекако привлачна многим туђинским владарима који су овај крај освајали управо због експлоатације датог рудног богатства. Експлоататори који су долазили из свих крајева ондашњег света, додељивали су имена овој златоносној области по свом нахођењу прилагођавајући називе неком значењу на свом језику. Поред разних окупатора, називе су често мењали и страни путописци, картографи и историчари јер су своја дела прилагођавали на својим језицима тако да су у већини случаја могу наћи на старим мапама и у списима неразумни и погрешни називи топонима. 

На месту некадашње гостионице Златан Рудник данас се налази хотел Рудник. (почетак 20.века)

Мора се напоменути да су први и други познати називи додељени у времену када је постојала само Кучајна као рударска зона и рударско насеље и да се ради о широј области кучевске долине Пека која обухвата део садашње територије варошице Кучево. Да би се у суштини схватили делови области, користиће се термини;

 --- Кучевска долина Пека - обухвата област котлине варошице Кучева са најближим околним селима,

--- Долина Пека - подразумева област реке Пек од извора испод Црног врха до ушћа у Дунав код Великог Градишта и

--- Златна долина Пека - рударска зона у коју спадају рудници од Кучајне преко Мајданпека до Црног врха где се у древна времена експлоатисала племенита руда и горњи ток реке Пек са свим притокама из којих је народ испирао злато овчијим рунима у потезу од атара села Каона па све до извора Пека у врлетима Црног врха.

  Топоними Кучево и Кучај потичу од имена древног рудника Кучајна 

У Кучајни је све почело управо због тога што се у месту које данас носи назив Мајдан Кучајна налазио древни рудник злата и сребра. Поред многих рударских јама налазиле су се ковнице, ковачнице, топионице и рударско насеље.

    Из прича усменог предања, која се и данас препричавају каже се; "У руднику се копало благо од кад је света и века. Само онај ко није владао овом земљом тај није копао благо у Кучајни". Пошто не постоје забележени писани подаци о барем приближним почецима рударења у овом руднику, ништа друго не преостаје него да се прихвате чињенице из усменог предања о пра почецима почевши од исконских времена. За Кучајну можемо слободно рећи да је најстарије познато рударско насеље у Европи, за које један наш познати археолог у једном од наших честих разговора са сигурношћу тврди да је старо око 8 000 година ако не и старије од рудника Рудна Глава који потиче из времена винчанске цивилизације.

На улазу у рударски поткоп крајем 19.века у Мајдан Кучајни

 Етимологија ојконима Кучајна води порекло од старог србског глагола Куч који значи - куцати, куцкати. У области где су се налазили древни рудници, у континуитету су одзвањали звуци алата вредних патуљастих радника по читавој околини који су својим чекићима ударали у стене копајући руду у окнима и поткопима као што су исту прерађивали и обликовали у топионицама, ковницама, ковачницама. Због своје професије и ономатопеје тих звукова које су одзвањали у виду куцања, куцкања, народ им је доделио име, Куч - и. Тај израз је остао у народу као заједнички назив који се у почетку употребљавао за копаче руда и коваче. Негде крајем средњег века са развојем тих професија и њихових осамостаљивања дошло је до разједињавања у две засебне делатности. Од копачког заната настало је рударство а од обраде метала, металургија. Тако је основица израза Куч раздељена на рударски термин који је преименован у назив Рудар и металуршке термине Ковач, Топионичар, Златар... 

Један од боље очуваних рударских поткопа у Мајдан Кучајни

Дакле, изворни назив који је настао од основице - Куч - добише име малени вредни рудари Кучи а по њима рударска област и насеље (Куча) - Кучајна. У преводу са старо србског језика, израз Куч представља копача блага, односно Рудара. Данас место првог рударског насеља зове се Стара Кучајна док се рударска област зове Мајдан Кучајна. Тек касније називи; планинског масива, варошица и речице добише називе по истој основици. Планински масив (Кучаи) Кучај, Кучајске планине - Рударске планине, насеље (Куча - ина) Кучајна је ништа друго већ - Рударско насеље или Рударско село, град односно садашња варошица (Кучеу) Кучево - је Рударски град као и Кучајнска речица значила би Рударска река, речица. 

Други познати назив за кучевску долину Пека, везује се за период када су овом земљом владали народи са југа Балкана односно са територије садашње Грчке. То су били Јонци или Јоњани које је описао пионир србске археологије прослављени великоградиштанац, универзитетски професор и академик Милоје Васић (1869. - 1956.)

Једна од многих легенди усменог предања из долине Пека говори о непознатим морепловцима који су у долину Пека дошли са далеког југа. Ти исти морепловци су били угошћени у краљеве одаје али су искористивши његову лепу кћер Медану (Медеју), украли краљево златно овчије руно. Заправо њима је и био циљ отимање златног руна како би као доказ однели свом краљу да би се уверио у веродостојност прича да се негде на северу налази река пуна злата из које га је народ сакупља помоћу овчијих руна. Њихова мисија је била успешна али поред златног овчијег руна отели су и краљеву лепу кћер Медану као таоца заштитника за безбедан повратак у своју земљу. Ово је несумњиво легенда о чувеним Аргонаутима који су у долини Пека нашли златно овчије руно а не у садашњој Грузији где нису познате никакве појаве злата а камоли да га је тај народ сакупљао из река помоћу овчијих руна.

ЗЛАТОНОСНА РЕКА ПЕК И

ЊЕН ИЗВОРНИ НАЗИВ БЕК

 

Не може се радити на истраживању етимологије Кучева а да се заобиђе златоносна река Пек. 

Од почетка 20. века, били смо опчињени заблудом аустроугарског путописца (читај шпијуна) Феликса Каница да златоносна река Пек у источној Србији носи грчки назив који је настао од облика "Πέκος"- (Pékos). Овај податак је изнео у свом делу "Србија, земља и становништво" издатог у Бечу 1904. године. До овог податка је дошао вероватно својом теоријом носећи се понешто информацијама које је добијао од мештана када је "пословно пропутовао" овим крајевима Србије. Записивао је много тога, оно што је видео и што је чуо а највише се ослањао на већ постојеће податке које су објавили први познати и непознати србски путописци, археолози и историчари у 19. веку. Инспирисан једном од многих легенди из овог краја Србије о Аргонаутима и крађи златног овчијег руна, створио је теорију да река Пек носи грчки облик имена управо из тог древног периода. Можда и под присилом морао је да напише текст са измењеним подацима јер је то било време после Берлинског конгреса и у јеку антисрбске пропаганде која је била најизраженија у бечким високо образованим установама. Лажна теорија о досељавању срба тј словена на Балкан није се смела игнорисати. Тако је и Каниц био цензурисан и није могао унети реалне податке о првобитном називу реке која има србско порекло јер је главно начело бечке школе било да су се срби доселили у 6. веку и да ништа пре тога србско било није. Међутим, истина је другачија. После успешне мисије Аргонаута, сазнавши да земља злата ипак постоји, војска са југа Балкана је кренула у освајачки поход на богату древну земљу Еју коју су окупирали и експлоатисали њене богате ресурсе. Према Милоју Васићу, то су били Јонци који су ако не први онда свакако први познати‚ окупатори ових крајева Србије.

Именица "Πέκος" није имала нити има било какво значење на старом грчком (тада на јонском језику) као и на садашњем грчком језику. Више асоцира на шпански језик мада је познато да постоји река управо са називом Пекос у Америци где живи већински народ шпанског порекла и вероватно у још некој земљи. Сигурно је да су Јонци само преузели ранији назив реке коју је србски народ звао Бек и изговарали га на свом језику. Гласови Б и П су парњаци по звучности. Често се мењају један у други у граматици, што је најчешће повезано са процесом једначења сугласника по звучности. Уместо слова Б којег грци немају у свом писму изговарали су име као Пек - ос, исто као што су Барбаре називали Варвари, Бабилон као Вавилон итд. Према томе, топоним Бек има значење - овчије руно а не Пекос који нема никакво значење.  

Претпоставља се да је у питању старосрбска реч настала од ономатопеје оваца али пошто се ради о вези оваца и реке у времену открића и почетка испирања злата са овчијим рунима као главним алатом настао је хидроним Бек. У "Плинијевој Географији и етнографији Илирика - Панонија" наилазимо на податак да се у римско време Пек односно Бек звао Pingus што такође има неодређено значење. Вероватно је назив настао по народу Пикензи који је живео у доњем мирнијем току Пека. Отуда и назив Pincum за Велико Градиште, Picenses за област Горње Мезије и Pin(c)gus fluvius за златоносну реку.

НАЗИВ КРУШЕВИЦА ЈЕ СТАРОЗЛАТИЈА

Другачији принцип је примењен за назив области златне долине Пека. Нетачно је да се само варошица Кучево некада звала Старозлатија. Назив се односио на целокупну област у којој се експлоатисало злато, сребро и бакар, што подразумева области; 

-- златне долине Пека,

-- западног дела тимочке крајине,

-- јужног дела Кучајског масива и 

-- Хомоље са Црним врхом. 

 

Ову област јонци су назвали Χρυσοβέχια - Chrysóvechia и под тим именом забележили су је старогрчки песници и историчари. 

Основице именице потичу од облика јонских речи "χρυσός" (Chrysós) - злато и "βέχια" (vechia) - старо, што у буквалном преводу значи злато - старо. За употребу назива топонима у поретку речи као разумног смисла именице настао је србски говорни израз који у слободном преводу значи Старозлатија. 

Интересантно је да се код Срба није употребљавао преводни назив Старозлатија већ се користио јонски изворни облик назива.  

Пошто се на јонском (старогрчком) писму слово "Y" (ipsilon) у србском језику изговара као "У" те је гласовном променом у изговору јонског израза настао србски облик - крушо - док се - vechia - изговара као - вециа тако да је од назива Chrysóvechia настала Крушовециа односно Крушевица такође једно од назива за место Кучево, тачније Горња Крушевица. Треба напоменути да су Срби одувек изговарали реч "злато" за тај најтраженији племенити метал. 

По јонској именици крушо - злато, додељени су многи други називи као што је назив воћке Крушка јер подсећа на боју злата, камен Крушац који је такође боје злата и највише се налази у околини града Крушевца који такође значи Златни Град, ... итд ... 

Многи ће се запитати зашто наши преци нису звали место према јонском преводу на србски језик као Старозлатија него су користили грчки облик изговора Chrysóvechia у Крушевица. Вероватно због тога што им тај језик којим су говорили Јонци био непознат и самим тиме нису разумели његово значење у преводу. Такође, место и рудник срби су и даље звали Кучајна док је промена назива примењена само код тадашњих окупатора Јонаца по којима је назив забележен.

   Трећи назив је донекле најинтригантнији и најмистериознији ојконим око кога се у задњих неколико година води жестока полемика између србских аматера истраживача  (јер се србски историчари не оглашавају) и са друге стране хрватских историчара. Наиме, ради се о називу Гудускум месту одакле потиче кнез Борна кога су се очигледно Срби одрекли и заборавили а кога су хрвати оберучке присвојили за свог кнеза зачетника тобожње хрватске државе. Тако и древни Гудускум покушавају да поистовете са њиховим местима те су је сместили на садашњу хрватску територију и преименовали га са Гацком градићем који се налази недалеко од Лике. Да су наши историчари обратили више пажње на име града Гудускума као и на целокупну србску историју не би дошло до искривљавања историјских чињеница која наносе драстичну штету србском народу. 

Лавину су покренули немачки историчари који су пре петнаестак година објавили текст франачког научника и писца Ајнхарда у листу "Франачки анали" забележио, да је кнез Борна пореклом Србин из садашње варошице Кучева која се некада звала Гудуска односно Гудускум а не из Гацка како тврде хрватски историчари. У тексту пише:

(„legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“)
(„посланици Борна и Абодрита, вође Гудушчана и Тимочана, који су се у последње време одвојили из савеза Бугара и придружили се нашем савезу прешавши на нашу територију")

Ајнхард је описао да је Борна кнез Гудушчана и Тимочана (Bornæ dux Guduscanorum et Timocianorum).

Значи, Ајнхард није погрешио кад је Гудушчане записао заједно са Тимочанима и Браничевцима, него су наши историчари, или не знајући за град Гудускум, што је мање вероватно или су погрешно тумачили тај његов запис или су, што није био једини случај, по нечијој директиви као што су Ватикан и Аустрогарска а највише су утицале одредбе са Берлинског конгреса из 1878. године, радили на заташкавању свега што је Србско и такорећи, водили антисрбску пропаганду која је резултирала искривљеној историји Срба.

Француски путописац и картограф који је пропутовао и источном Србијом, забележио је на својој мапи области у којима су живели Гудушчани и Тимочани

Етимологија римског назива Гудускум је настала по србском (Трибалском) племену Гудушчани које је настањивало ову област.  Гудушчани су били изврсни рудари и металурзи а бавили су се и сточарством. Гудушчани су настањивали област горњег Звижда односно златну долину Пека где су отварали многе руднике злата, сребра, бакра, гвожђа... У једној од многих легенди из долине Пека се каже да су Гудушчани огранак Тројанаца и да су учествовали у чувеном Тројанском рату.

Тако су Гудушчани основали и насеље на левој обали Пека поред старог ушћа Кучајнске речице у Пек. Добило је назив Кучеу по Кучаини јер се везује за рудник у коме су радили и живели. У Кучеу су израђивали разне украсне наките и предмете и истим трговали са трговцима који су долазили из разних крајева Балкана и Европе. 

Доласком римљана у долину Пека у времену, неких 50-ак година пре рођења Исуса Христа, Римљани су Кучеу назвали Гудускум (Guduscum) по народу који су у њему живео, док је древни рудник Кучајна остао непромењеног назива само је забележен на латинским обликом назива као Cauciana. Гудускум је од тада почео знатно да се развија. Повећао се број становника, изградила се нова инфраструктура и постао је трговински и управни центар рударства и металургије у коме су живели трговци, занатлије и властела. Према неким подацима град је у времену процвата имао око 6 000 становника којим је управљао Прокуратор. У руднику Кучајна радили су и живели професионални рудари који су били плаћени за свој посао. Поред рудара у Кучајни су радили и робови, заробљеници и преступници закона. Гудускум је добио епитет Златни Хадријанов град због тога што је поред свих осталих рудника који су радили за Римску империју, римски цар Хадријан поседовао и своје приватне руднике у Кучајни. Лично је посетио Гудускум и рудник у Кучајни 173. године нове ере. 

Један од многих пронађених новчића са ликом цара Хадријана са ознаком рударско - металуршке области Гудускума која се за време римљана звала Metalla Aeliana Pincensia

Римљани су у много већој мери развили експлоатацију у односу на дотадашњу и немилосрдно су ископавали благо исто као што то данас раде кинези у Бору и Мајданпеку. По предању се каже да су у исто време имали чак 60 рударских јама из којих се експлоатисало злато, сребро и у нешто мањој количини олово. Неки рударски радови из тог периода и данас се могу наћи у кучајнским врлетима. 

Остаци некадашњих рударских окана и поткопа у Мајдан Кучајни

Ратнички поход Хуна и Авара у 4.веку нове ере није заобишао Златни Хадријанов град, чак шта више, буквално је разрушен и спаљен до темеља. Пошто је живот у рушевинама био немогућ, преживели становници прелазе на супротну страну Пека и на садашњем месту формирају ново насеље. Названо је по старом називу Кучеу. 

О античком Гудускуму постоје и писани докази који помињу многи страни путописци и историчари међу којима се истичу поједини немачки и француски. 

- Die Minen von Kutschajna erfreuten sich im Alterthum und im Mittelalter des Rufes des reichsten Bergwerkes aller Balkanlander. Im Alterthum stand unweit des huetigen Kutschevo die Bergwerkstadt Guduscа -

- У антици и средњем веку, рудници Кучајне су уживали репутацију најбогатијих рудника у свим балканским земљама. У давна времена рударски град Гудуска налазио се непосредно до садашњег Кучева. 

- Zeleznik et Guduscum ont été également les centres miniers de l'époque romaine . ... Guduscum est le seul centre économique de toute la region -

- Железник и Гудускум су такође били рударски центри у римско доба. ... Гудускум је једини привредни центар у целом региону -

Данас је Железник само засеок а некада је био живахно рударско место и рудници у којима је највише било руде хематита од кога се добија гвожђе, затим пирита, бакра и злата. Железник је претеча Мајданпека који се некада звао Медани пек. 

Дакле, прва сазнања о називу места Гудускум долазе нам од римљана.

Самим тиме, неосноване су тврдње појединих наших историчара који сматрају да је на прелазу из 6. у 7. век нове ере у овим крајевима ратовао неки римско-византијски војсковођа који се звао Guduis, и да је по њему место добило назив Гудускум. Још један пример подметања погрешних података који воде ка слепом колосеку историје србског народа. 

Међутим, постоје записи појединих домаћих честитих историчара и праведних страних историчара и путописаца који описују реалну србску историју те тако помињу и Гудускум.  
Више о Гудускуму сазнајемо од педагога, географа и дипломате Владимира Карића који је 1887. године записао: „Говорећи о рударству у Србији, ми смо у долини средњег Пека нашли Кучево (римски Guduscum) у кучевској карлици… Стари римски Гудускум био је недалеко од данашње варошице Кучева, али на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи од грађевине ове вароши, зидани од опека и камења, протежу се дуж Пека… дужином од 4 km. Овде је по свој прилици било и старо србско Кучево“. 

Мапа на којој је уоквиреном црвеном бојом означено место античког града Гудускума чији се остаци грађевина били још увек видљиви крајем19. века. 

Словак Павле Шафарик, један од најбољих познавалаца старе историје Јужних Словена, изјављује: „Верујем да, Гудушчани код немачких летописаца јесу Кучани, Кучевљани… становници краја Кучева и планине Кучаја“ 

Бугарин Марин Дринов, некадашњи професор универзитета у Харкову, локализира Кучане између Браничеваца и Тимочана, тј. „југоисточно од Браничеваца, око Кучај–планине“.

Рус А. Хилфердинг, говорећи о Србима у Подунављу, такође набраја Тимочане, Кучане и Браничевце.

У једном латинском тексту пише:

 "in provincia Moesiae Superiori sunt auri et argenti fodinae de Cauciana", односно у преводу 

" у провинцији Mезија Супериор (Горња Мезија) налазе се рудници злата и сребра Кучајна".

 На чувеној Абрахамовој мапи из 1606. године под називом Аргонаутика, аутор мапе је означио Кучајске планине написавши их на латинском језику као, Caucasij Scopuli. Римљани су користили њихов односно латински облик "Cauc" за - Куч (Рудар)

Назив Гудускум, иако је град одавно замро, помињао се све до 10. века и већ средином истог века арапски путописац Масудија у својој бележници поменуо је Кучево и Кучајну или можда чак ширу област, али у облику на арапском језику као: Кнашанин.

Први писани документ за који се зна, у коме се место помиње под именом Кучево, јесте повеља Кулина Бана који датира из времена од 1180. до 1183. године када су босанске јединице, под Кулиновом командом, а на страни Византије, ратовале против великог србског жупана Стефана Немање поред осталог и око Браничева и Кучева. У тој повељи се каже да је босански бан Кулин зидао цркву када је „пленио кучевско загорје“. Из овога се да закључити да је место под називом Кучево постојало много пре Кулинове повеље.

Кучево није било само име за једно насеље већ за читаву долину Пека од Мајданпека до Великог Градишта које се у средњем веку обично помиње заједно са Браничевом. Исто као што су и Јонци назвали исту област именом Chrysóvechia односно Старозлатија. Помен таквог Кучева имамо у 13. веку у повељи мађарског краља Ладислава 4. из 1273. године када је извесни Георгије именован за бана Браничева и Кучева.

Средином 14. века (1358. године) помен Кучева налазимо у писмима дубровачких трговаца који помињу Кучево и Кучајну изворним именима у два облика, Кuceu за Кучево и Cauciana за Кучајну. Иначе, дубровачки трговци долазили су у ове крајеве јер су откупљивали златне и сребрне производе од кучевских занатлија и трговаца.

Године 1379. у Горњачкој повељи, тадашњи кнез Лазар први користи јонски назив са србским изговором као Крушевица којим назива ново насеље које се развија на десној обали Пека и ширу област кучевске котлине.

Доласком турака у ове крајеве и даље се помиње место са називом Кучево где се каже да је султан Мурат 1. августа 1439. попалио Кучево и Браничево услед чега је дошло до прекида рударске и металуршке делатности у долини Пека.

Године 1448. у једном латинском тексту се наводи: "Tomcus, starosta Rasciæ… comes cucievensis et branicevensis" што значи да је овом облашћу управљао неки "Томко, чиновник Србије, кнез кучевски и браничевски" 

Назив Кучево, у средњем веку помињу сви страни писци на различитим језицима, Kuchov, Kucho, Cuciæ, Cuceva ... и Cauciana, Cuciana, Kutsaina за Кучајну.

Интересантно је да се име Кучево и за време турске окупације, код европских народа и турака окупатора помиње тим именом а да је само у Србији промењен назив у Крушевица. 

1480. године Кучеву се, из неког разлога, званично мења назив у Крушевица. 

У времену кнеза Милоша Обреновића, називу се додаје реч Горња да би се разликовало од истоименог села у доњем току Пека. Ово име ће се задржати све до 1886. године.

Дана 8. јула (по Јулијанском календару) 1886.. године. на предлог познатог тадашњег историчара Милана Ђ. Милићевића краљ Милан Први Обреновић доноси Указ којег прихвата скупштина краљевине Србије, да се село Горња Крушевица, седишта Звишког, среза Пожаревачког, прогласи варошицом и да се то место зове, као некада, поново првобитним именом Кучево. Овај се датум данас слави као Дан општине Кучево.

Франачка карта дела источне Србије из 1716.године на којој су јасно приказани топоними Kutschaina, (Кучајна), Kutschai M (Кучајске планине) i Medani peck (Мајданпек). Интересантно је да се Кучево тада не помиње ни као Горња Крушевица која је у то време бројало је свега 13 домаћинстава по турском попису. Очигледно је, да је турска окупација која је довела до прекида експлоатације у руднику утицала на прекид трговине златом и сребром те је ово место из тог разлога готово изумрло.

 Дакле, на левој обали Пека од развоја кучајнских рудника никло је насеље првобитног назива Кучеу које је модификовано у савременој садашњој форми као Кучево кога су римљани звали Гудускум. 

На десној обали Пека односно на садашњој локацији развило се ново насеље под првобитним именом Куче(у)во које је доласком турака преименовано у јонски облик србског изговора Крушевица (Горња). Крајем 19. века поново је враћено древно име које и данас носи.

На десној обали Пека, односно на северној страни кучевске котлине ситуација је била другачија. У тој области налазила су се многа већа и мања насеља такорећи читава област била је насељена аутохтоним становништвом који се нису бавили рударством већ првенствено сточарством и обрадом земље. Највеће насеље налазило се на садашњем месту Пољане за кога се у предању каже да је некада на том месту било старо Кучево које се формирало од народа који је ту већ живео и од избеглица из Гудускума и Кучајне од којих су неки пре а преживели после Хунске најезде спас нашли у овим пределима. У предању се каже да, Хуни нису залазили у ово ни у остала околна насеља већ су своја ратоборна дејства усмерили ка граду преко Пека кога су запосели римљани у коме се налазио прокуратор са помоћницима који су управљали рударском облашћу у Кучајни. Поред Пољане насељена места била су Селиште, Забрда, Врело, Посушац, Марица, Река... Негде средином 5. века народ са ових простора почео је да силази у котлину на десној обали Пека где се развијало ново насеље.
Данас се на тим местима налазе ретки домови и салаши са имањима одсељених који су се настанили у новом а садашњем насељу Кучеву. Значи, назив Горња Крушевица било је актуелно само у времену турске окупације.

Прилог 1.

На жалост скрнављење србске историје је и даље актуелно. Пре пар година један наш познати историчар изнео је своју нову теорију у којој је описао да се Кучевом звала област око Смедерева која је до тада носила назив из римског периода Годомин. Вероватно је пермутовао Гудускум и Годомин или места Кулич и Кучево. Чак шта више, Кучевом су прогласили читаву регију која се простире између река, на истоку Мораве на западу Колубаре и од севера у који спада и Београд такорећи од Дунава до Западне Мораве на југу. (Прилог 1.) Из ког разлога је читава ова регија добила назив Кучево још увек је непознаница. Званично објашњење за ово именовање не постоји у било каквим записима нити у усменом предању осим код оних који су га измислили. Један аматерски истраживач је толико далеко отишао у крајност и тврди да се Кучево налазило поред Смедерева на обали Дунава на месту које се данас зове Удовице. Овакве бесмислице, односно обмане се потурају јавно народу па чак многе бивају прихваћене од стране њихових симпатизера. 

Туђински окупатори, експлоататори, путописци и историчари додељивали су називе места по свом нахођењу док је овдашњи народ живео свој живот онако како је уз дате околности морао живети који и даље слично живи у истом месту са истим називом, баш онаквим првобитним од његовог настанка у коме су живели наши далеки преци. 

Једна од многих народних песама из усменог предања која потиче са простора оригиналног места древног Кучева демантује све измишљене приче о оригиналном постанку и називу.