ЕТИМОЛОГИЈА НАЗИВА ВАРОШИЦЕ КУЧЕВО И ЗЛАТНЕ ДОЛИНЕ ПЕКА

"На основу дугогодишњег истраживачког рада са прегршт прикупљених података како из домаћих тако и страних извора информација, саставих ову монографију коју посвећујем житељима мог родног завичаја"

УВОД

     Свако од нас се барем једном у животу заинтересовао за етимологију свог места. Данас, како ствари стоје, у већини случајева етимолошке податке једино можемо пронаћи у малим књижевним збиркама и сликовницама састављених од разних махом неверодостојних прича које често у задње време ређе објављују по неки историчари а више самозвани истраживачи и остали који се аматерски баве историјом. Обично, такве приче су у већини случајева измишљене a једина корист од њих је забава и успављивање деце за лаку ноћ. Самим тиме, као последицу имамо неизмериву штету са изношењем измишљених података која се наноси оригиналној етимологији и историјату датог места. Међутим, у нашем народу постоји једна изузетна традиција за коју се мало који други народи могу похвалити или је поједини уопште немају а то је народно усмено предање. Додуше и у том сектору информисања из прошлости постоје небулозне приче од којих су неке намерно подметнуте са циљем сакривања оригиналних података. Зато још увек постоје особе, али на велику жалост све их је мање, такозвани народни приповедачи, који веродостојно и дословно препричавају све оригиналне информације које се вековима са колена на колено преносе до данашњих дана. Наравно и неке приче и легенде из предања остају само пуке приче или само бајке ако нису потковане валидним аргументима на било који начин. Легенде из народног предања описују безброј занимљивих догађаја те и етимологије везане за имена насеља, река, планина и остале топониме где је доказана њихова веродостојност кроз археолошка истраживања и остале документоване налазе у виду записа, цртежа, гравура, фигура ...итд .... на разним местима. Као по старом лошем обичају, те лажне легенде потурају "они" којима је циљ да избришу колективно сећање нашег народа на своје истинско порекло својих предака и самим тиме да подметну лажну историју не би ли нас заблудом контролисали зарад својих интереса, што се кроз векове испоставило као тачна констатација. Као резултат овакве наметнуте догме, сведоци смо свих немилих догађаја који се дешавају српском народу како у далекој и блиској прошлости тако и данас. 

У овом тексту представио сам етимологију мог родног места Кучева и Златне долине Пека од исконских времена и коначно разбио фаму о нетачним подметутим информацијама из више измишљених легенди које апсолутно немају никаквог етимолошког смисла о називима варошице Кучева и златној долини Пека. 

За актуелну легенду која је опште прихваћена, не зна се ко је творац али се тврди да је почела да кружи долином Пека негде педесетих година прошлог века. Дугогодишњи најомиљенији наставник код ђака ОШ у Кучеву, био је наставник Историје Милорад Петровић познатији као Мића Чича. Он је марљиво сакупљао разне легенде везане за етимологију назива готово свих места у звишком округу и 2003. године издао је збирку легенди под насловом "Легенде источне Србије". 

Штиво је интересантно за читање, описи појединих етимологија су веродостојни али читајући неке легенде стиче се утисак да подсећају више на причице за децу него на истините етимологије појединих места. Не знам из којих извора је добио те информације али с обзиром да није родом из Кучева него је дошао због указаног радног места просветног радника као наставник Историје, очигледно није био довољно упознат са дугом и богатом историјом овог краја. Такође, није познавао приповедаче народног усменог предања од којих би чуо оригиналне и истините легенде, песме и обичаје... Из тог разлога су многе легенде у његовој збирци етимолошки нетачне. 

У легенди о настанку имена Кучева се каже, да је место добило назив по псу односно кучету и волу који су се, спасавајући од велике поплаве услед набујалог Пека који је поплавио сва приобална насеља, спас нашли на некаквом сплаву. Стицајем околности моћни ток реке их је однео до једног места на обали. Место на коме су се искрцали доби име по њима (Куче и во) - Кучево. Наравно, ово је само пука прича без икаквог основа а не легенда. Реална етимологија је сасвим другачија. 

Центар Кучева почетком 20.века

   Варошица Кучево која се налази у Звишкој котлини златне долине Пека често је кроз векове мењала називе али се данас варошица ипак зове по првобитном имену. Пошто је област долине Пека богата златом, сребром, бакром, гвожђем и оловом, била је итекако привлачна многим туђинским владарима који су овај крај освајали управо због експлоатације датог рудног богатства. Експлоататори (окупатори) који су долазили из свих крајева ондашњег света, додељивали су имена овој златоносној области по свом нахођењу прилагођавајући називе неком значењу на свом језику. Поред разних окупатора, називе су често мењали и страни путописци, картографи и историчари јер су своја дела прилагођавали на својим језицима тако да су у већини случаја могу наћи на старим мапама и у списима неразумни или погрешни називи топонима. 

На месту некадашње гостионице Златан Рудник данас се налази хотел Рудник. (почетак 20.века)

ЕЈА

       Почећемо од најстаријих времена када антички песници Хомер, Хесиод, Еурипид и Аполоније Рођанин описују земљу злата и магије (**1) из које су аргонаути отели златно овчије руно. То је земља Еја (грч. Αἰαία, лат. Aeaea - негде се помиње као Ија и Аја) и значи земља, копно. Овај назив доделили су лично аргонаути када су допловили до земље златног руна, срећни изговоривши, "коначно копно, (земља)" после дуге и бурне путешествије. Пошто је назив грчког порекла то не значи да се та област стварно тако звала већ да је под тим додељеним грчким именом заведена у литератури. Значи, аргонаути су назвали место и земљу злата у коју су стигли, Еја. Народ који је живео у тој земљи вероватно је звао својим именом или једноставно није имала никакав назив. Зна се да се у та времена називи области и места додељивали по народима који су ту живели или по специфичним карактеристикама и географском положају везаном за тај рељефни предео што се посебно односи на хидрониме река и орониме брдско планинских предела које су познате по природним аномалијама, лепотама или по земљи богатом рудним богатством. Из неког разлога, такође старогрчки песници Есхил и Пиндар, у петом веку пре нове ере, преименовали су Еју у назив Колхида. Наравно, Колхида се данас званично налази на југоисточној обали Црног мора у Грузији. Међутим, очигледно је да ова званична локација измишљена и плод је маште старогрчких песника не би ли се заварао траг праве постојбине златног овчијег руна који се заправо налази у долини Пека.

 Разлога је више са аргументованим подацима:

- У том делу Грузије нису познате никакве појаве злата и самим тиме народ га није могао сакупљати помоћу овчијих руна из река. Такође нису постојали рудници злата већ бакра и кремена, 

- Опис пловидбе Аргонаута ни у ком случају се не може поредити са геохидропошким описом трасе пловидбе од Егејског мора до Колхиде у Грузији, како у садашњем изгледу приобаља Црног мора тако и у далекој прошлости када је Црно море било са много нижим водостајем у времену док је било језеро. 

- Нису извршена озбиљна археолошка истраживања како би се доказао веростојност теорија старогрчких песника да се ради о оригиналној локацији Колхиде и

- У званичној области садашње Колхиде не постоје, како аргументовани писани докази тако и легенде усменог предања у народу тог места о златном руну, о испирању злата у рекама овчијим рунима као ни посети и крађи златног руна од стране Аргонаута. 

У српском народу постоји један фразеолошки израз (идиом); "Наводи воду на своју воденицу". Опште је познато да су у то време, на простору Мале Азије, живела грчка племена од којих су нека имала и своје колоније на готово читавом, осим на северном делу Црноморске обале на којој су живели и остали народи које су грци звали Варвари те су тако све топониме, догађаје и личности преобразили и убацили у своју митологију и историју која је као таква данас званично опште прихваћена.

(**1) - земља злата и магије, само ове три речи дају адекватан опис земље у коју су аргонаути пронашли златно овчије руно. Земљу злата није потребно описивати јер је већ позната. Земљу магије у буквалном смислу, такође није потребно објашњавати где се налази постојбина на далеко чувене Влашке магије осим њених корена. Аргонаути описују у Еји краља Ајета, код кога су били угошћени и као свештеника и мага као и његову сестру Кирку (Ћирку) и прелепу ћерку Медеју (Медану) које су биле свештенице бога Ареса (грчки еквивалент српском богу Дајбогу) и највеће чаробнице старог света. Њихове магијске вештине описали су многи антички песници у њиховим делима. Дакле, Кирка и Медеја су зачетнице магије у источној Србији. Ето доказа одакле Влашка магија вуче корене.

 Као епилог: помен описа "земља злата и магије" нећете наћи нигде у било којим архивима, ни у старинским записима нити у светским енцоклопедијама осим описа земље златне долине Пека. 

КУЧАИ И КУЧЕУ

Мора се напоменути да је први познати назив Кучева додељен у времену када је постојала само Кучајна као рударска зона и рударско насеље и да се ради о широј области кучевске долине Пека која обухвата део садашње територије варошице Кучево. Да би се у суштини схватили делови области, користиће се термини;

 --- Кучевска долина Пека - обухвата област котлине варошице Кучева са најближим околним селима,

--- Долина Пека - подразумева област реке Пек од извора испод Црног врха до ушћа у Дунав код Великог Градишта и

--- Златна долина Пека - рударска зона у коју спадају рудници од Кучајне преко Мајданпека до Црног врха где се у древна времена експлоатисала племенита руда и горњи ток реке Пек са свим притокама из којих је народ испирао злато овчијим рунима у потезу од атара села Каона па све до извора Пека у врлетима Црног врха.

У Кучајни је све почело управо због тога што се у месту које данас носи назив Мајдан Кучајна налазио древни рудник злата и сребра. Поред многих рударских јама налазиле су се ковнице, ковачнице, топионице и рударско насеље.

Из прича усменог предања, која се и данас препричавају каже се; "У руднику се копало благо од кад је света и века. Само онај ко није владао овом земљом тај није копао благо у Кучајни". Пошто не постоје забележени писани подаци о барем приближним почецима рударења у овом руднику, ништа друго не преостаје него да се прихвате чињенице из усменог предања о пра почецима почевши од исконских времена. За Кучајну можемо слободно рећи да је најстарије познато рударско насеље у Европи, за које један наш познати археолог у једном од наших честих разговора са сигурношћу тврди да је старо око 8 000 година чак и старије од рудника Рудна Глава који потиче из времена винчанске цивилизације. Постоји и легенда о небеској краљици (или вили) заштитници кучајнских рудника злата која је из Кучајне у златним кочијама полетела ка истоку преко планине Тилва лу Урош (врх Урош) где су точкови кочије додиривали врхове брда и планина. Свако место које су кочије додиривале, створило се злато. Легенда је представљена фигуративно у којој се каже да је Кучајнски рудник претеча свих рудника злата и да се рударење из Кучајне проширило на остали део источне Србије.

На улазу у рударски поткоп крајем 19.века у Мајдан Кучајни

 Етимологија ојконима Кучајна води порекло од старог србског глагола Куч који значи - куцати, куцкати. У области где су се налазили древни рудници, у континуитету су одзвањали звуци алата вредних патуљастих радника по читавој околини који су својим чекићима ударали у стене копајући руду у окнима и поткопима као што су исту прерађивали и обликовали у топионицама, ковницама, ковачницама. Због своје професије и ономатопеје тих звукова који су одзвањали у виду куцања, куцкања, народ им је доделио име, Куч - и. Тај етимон је остао у народу као заједнички назив који се у почетку употребљавао за копаче руда и коваче. Негде крајем средњег века са развојем тих професија и њихових осамостаљивања дошло је до разједињавања у две засебне делатности. Од копачког заната настало је рударство а од обраде метала, металургија. Тако је израз Куч раздељен на рударски термин који је преименован у назив Рудар и металуршке термине Ковач, Топионичар, Златар... 

Један од боље очуваних рударских поткопа у Мајдан Кучајни

Дакле, изворни назив који је настао од етимона - Куч - добише име малени вредни рудари Кучи а по њима рударска област и насеље (Куча) - Кучајна. У преводу са старо србског језика, израз Куч представља копача блага, односно Рудара. Данас место првог рударског насеља зове се Стара Кучајна док се рударска област зове Мајдан Кучајна. Тек касније називи; планинског масива, варошица и речице добише називе по истој основици. Планински масив (Кучаи) Кучај, Кучајске планине - Рударске планине, насеље (Куча - ина) Кучајна је ништа друго већ - Рударско насеље или Рударско село, град односно садашња варошица (Кучеу) Кучево - је Рударски град као и Кучајнска речица значила би Рударска река, речица. 

ЗЛАТОНОСНА РЕКА ПЕК 

ЊЕН ИЗВОРНИ НАЗИВ БЕК

Други познати назив за кучевску долину Пека, везује се за период када су овом земљом владали народи са југа Балкана односно са територије садашње Грчке. То су били Јонци или Јоњани које је описао пионир српске археологије прослављени великоградиштанац, универзитетски професор и академик Милоје Васић (1869. - 1956.)

Једна од многих легенди усменог предања из долине Пека говори о непознатим морепловцима који су у долину Пека допловили са далеког југа - Моравом (**2). Ти исти морепловци су били угошћени у краљеве одаје али су искористивши његову лепу кћер Медану (**3) (Медеју), отелиу краљево златно овчије руно. Заправо њима јесте био циљ отимање златног руна како би као доказ однели свом краљу да би се лично уверио у веродостојност прича да се заиста негде на северу налази река пуна злата из које га народ сакупља помоћу овчијих руна. Ово је несумњиво легенда о чувеним Аргонаутима који су у долини Пека нашли златно овчије руно а не у садашњој Грузији где нису познате никакве појаве злата а камоли да га је тај народ сакупљао из река помоћу овчијих руна.

(**2) - У легенди народног предања се каже, да су Аргонаути "допловили Моравом". Није конкретно наведено о каквој врсти хидронима се ради јер је очигледно реч о већој воденој површини којом се могло пловити из Егејског мора до долине Пека. О томе да аргонаути нису пловили Дунавом како се сматра, више на платформи Блога: ИСТРАЖИВАЊА И ОТКРИЋА под насловом: ВРЕМЕ КАД СУ ЂЕРДАПСКОМ КЛИСУРОМ ЗАПЛОВИЛЕ ПРВЕ ЛАЂЕ на лунку; https://odisej68.blogspot.com/2023/04/blog-post.html

 (**3) - Медана је оригинални назив Краљеве лепе кћери коју су грци назвали Медеја. Аргонаути су је отели као таоца за безбедан повратак на југ Балкана док се у грчкој верзији легенде говори да је Медеја самоиницијативно из љубавних разлога отишла са аргонаутима.

Не може се радити на истраживању етимологије Кучева а да се заобиђе златоносна река Пек. 

Од почетка 20. века, били смо опчињени заблудом аустроугарског путописца (читај шпијуна) Феликса Каница да златоносна река Пек у источној Србији носи грчки назив који је настао од облика "Πέκος"- (Pékos). Овај податак је изнео у свом делу "Србија, земља и становништво" издатог у Бечу 1904. године. До овог податка је дошао вероватно својом теоријом. О старинским остацима и етнографским подацима овог краја Србије највише се ослањао на већ постојеће податке које је објавио учитељ из Кучева Михаило Ст. Ризнић под насловом, "Старински остаци у срезу Звишком" у археолошком часопису Старинар 1888. године. Каниц је био одушевљен народним предањем и легендама из овој краја посебно легендом о Аргонаутима и крађи златног овчијег руна. Створио је сопствено убеђење да река Пек носи грчки облик имена управо из тог древног периода.

После успешне мисије Аргонаута, сазнавши да земља злата ипак постоји, војска са југа Балкана је кренула у освајачки поход на богату древну земљу Еју коју су окупирали и експлоатисали њене богате ресурсе. Према Милоју Васићу, то су били Јонци (Јоњани) који су ако не први онда свакако први познати‚ окупатори ових крајева Србије. 

Можда и под присилом, Каниц је морао да напише текст са измењеним подацима о пореклу назива Пек јер је то било време после Берлинског конгреса и у јеку антисрпске пропаганде која је била најизраженија у бечким високо образованим установама. Лажна теорија о досељавању срба тј словена на Балкан није се смела игнорисати. Тако је и Каниц био цензурисан и вероватно није могао унети реалне податке о првобитном називу реке која носи трачко односно српско порекло. Управо у то време главно начело бечке школе било да су се срби доселили на просторе Балкана у 6. веку и да ништа пре тога српско било није. Међутим, истина је другачија. 

Именица "Πέκος" није имала нити има било какво значење на старом грчком (тада на јонском језику) као и на садашњем грчком језику. Више асоцира на шпански језик мада и на том језику нема сопствено значење. Познато да постоји река управо са називом Рио Пекос у Америци која тече кроз Нови Мексико и Тексас. Сигурно је да су Јонци само преузели ранији назив реке коју је српски народ звао Бек и изговарали га на свом језику. Гласови Б и П су парњаци по звучности. Често се мењају један у други у граматици, што је најчешће повезано са процесом једначења сугласника по звучности. Уместо слова Б којег грци немају у свом писму изговарали су име као Пек - ос, исто као што су Барбаре називали Варвари, Бабилон као Вавилон ... итд... Према томе, топоним Бек има значење - овчије руно док Пек-ос нема никакво значење.  

Претпоставља се да је у питању трачка односно старосрпска реч настала од ономатопеје оваца мада се ради о вези оваца и реке у времену открића и почетка испирања злата са овчијим рунима као главним алатом. У "Плинијевој Географији и етнографији Илирика - Панонија" наилазимо на податак да се и у римско време хидроним Пек помиње у изворном облику као Бек а да су га римљани назвали Pingus што има неодређено значење. Вероватно је назив настао по народу Пикензи који је живео у доњем мирнијем току Пека. Отуда и назив Pincum за Велико Градиште, Picenses за област Горње Мезије и Pin(c)gus fluvius за златоносну реку.

ОЈКОНИМ КРУШЕВИЦА - СТАРОЗЛАТИЈА 

Другачији принцип је примењен за назив области златне долине Пека. Нетачно је да се само варошица Кучево некада звала Старозлатија. Назив се односио на целокупну област у којој се експлоатисало злато, сребро и бакар, што подразумева области; 

-- златне долине Пека,

-- западног дела тимочке крајине,

-- јужног дела Кучајског масива и 

-- Хомоље са Црним врхом. 

 

Ову област јонци су назвали Χρυσοβέχια - Chrysóvechia и под тим именом забележили су је старогрчки песници. 

Основице именице потичу од облика јонских речи "χρυσός" (Chrysós) - злато и "βέχια" (vechia) - старо, што у буквалном преводу значи злато - старо. За употребу назива топонима у поретку речи као разумног смисла именице настао је србски говорни израз који у слободном преводу значи Старозлатија.  

Пошто се на јонском (старогрчком) писму слово "Y" (ipsilon) у србском језику изговара као "У" те је гласовном променом у изговору јонског израза настао србски облик - крушо - док се - vechia - изговара као - вециа тако да је од назива Chrysóvechia настала Крушовециа односно Крушевица такође једно од назива за место Кучево, тачније Горња Крушевица. Треба напоменути да су Срби одувек употребљавали реч "злато" за тај најтраженији племенити метал. 

По јонској именици крушо - злато, додељени су многи други називи као што је назив воћке Крушка јер подсећа на боју злата, камен Крушац који је такође боје злата и највише се налази у околини града Крушевца који такође значи Златни Град, ... итд ... 

Многи ће се запитати зашто наши преци нису звали место према јонском преводу на српски језик као Старозлатија него су користили грчки облик изговора Chrysóvechia у Крушевица. Вероватно због тога што им тај језик којим су говорили Јонци био непознат и самим тиме нису разумели његово значење у преводу. Међутим, место и рудник срби су и даље звали Кучајна док је промена назива тог ојконима примењена само код тадашњих окупатора Јонаца. 

ЗЛАТНИ ХАДРИЈАНОВ ГРАД

ГУДУСКУМ

   Трећи назив је донекле најинтригантнији и најмистериознији ојконим око кога се у задњих неколико година води жестока полемика између српских аматера истраживача (јер се српски историчари не оглашавају) и са друге стране хрватских историчара. Наиме, ради се о називу Гудускум месту одакле потиче кнез Борна кога су се очигледно Срби одрекли и заборавили а кога су хрвати оберучке присвојили за свог кнеза зачетника тобожње хрватске државе. Тако и древни Гудускум покушавају да поистовете са њиховим местима те су га сместили на садашњу хрватску територију и преименовали га са Гацком градићем који се налази недалеко од Лике. Да су наши историчари обратили више пажње на име града Гудускум као и на целокупну српску историју не би дошло до искривљавања историјских чињеница која наносе драстичну штету српском народу. 

Лавину су покренули немачки историчари који су пре петнаестак година објавили текст франачког научника и писца Ајнхарда у листу "Франачки анали" који је забележио, да је кнез Борна пореклом Србин из садашње варошице Кучева која се некада звала Гудуска односно Гудускум а не из Гацка како тврде хрватски историчари. У тексту пише:

(„legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“)
(„посланици Борна и Абодрита, вође Гудушчана и Тимочана, који су се у последње време одвојили из савеза Бугара и придружили се нашем савезу прешавши на нашу територију")

Ајнхард је описао да је Борна кнез Гудушчана и Тимочана (Bornæ dux Guduscanorum et Timocianorum).

Значи, Ајнхард није погрешио кад је Гудушчане записао заједно са Тимочанима и Браничевцима, него су наши историчари, или не знајући за град Гудускум, што је мање вероватно или су погрешно тумачили тај његов запис или су, што није био једини случај, по нечијој директиви као што су Ватикан и Аустрогарска а највише су утицале одредбе са Берлинског конгреса из 1878. године, радили на заташкавању свега што је Србско и такорећи, водили антисрпску пропаганду која је резултирала искривљеној историји Срба.

Француски путописац и картограф који је пропутовао и источном Србијом, забележио је на својој мапи области у којима су живели Гудушчани и Тимочани

Етимологија римског назива Гудускум је настала по срп

ском (Трибалском) племену Гудушчани које је живело у овој области. Гудушчани су били изврсни рудари и металурзи а бавили су се и сточарством. Настањивали су област горњег Звижда односно златну долину Пека где су отварали многе руднике злата, сребра, бакра, гвожђа... У једној од многих легенди из долине Пека се каже да су Гудушчани огранак Тројанаца и да су учествовали у чувеном Тројанском рату.

Тако су Гудушчани основали и насеље на левој обали Пека поред старог ушћа Кучајнске речице у Пек које је добило назив Кучеу по Кучаини јер се везује за рудник у коме су радили и живели. У Кучеу су израђивали разне украсне наките и предмете и истим трговали са трговцима који су долазили из разних крајева Балкана и блиског истока. 

Доласком римљана у долину Пека у времену, неких 50-ак година пре рођења Исуса Христа, Римљани су Кучеу назвали Гудускум (Guduscum) по народу који је у њему живео, док је древни рудник Кучајна остао непромењеног назива само је забележен на латинским обликом назива као Cauciana. Гудускум је од тада почео знатно да се развија. Повећао се број становника, изградила се нова инфраструктура и постао је трговински и управни центар рударства и металургије у коме су живели трговци, занатлије и властела. Према неким подацима град је у времену процвата имао око 6 000 становника којим је управљао прокуратор. У руднику Кучајна радили су и живели професионални рудари који су били плаћени за свој посао. Поред рудара у Кучајни су радили и робови, заробљеници и преступници закона. Гудускум је добио епитет Златни Хадријанов град због тога што је поред свих осталих рудника који су радили за Римску империју, римски цар Хадријан поседовао и своје приватне руднике у Кучајни. Лично је посетио Гудускум и рудник у Кучајни 173. године нове ере. 

Један од многих пронађених новчића са ликом цара Хадријана са ознаком рударско - металуршке области Гудускума која се за време римљана звала Metalla Aeliana Pincensia

Римљани су у много већој мери развили експлоатацију у односу на дотадашњу и немилосрдно су ископавали благо исто као што то данас раде кинези у Бору и Мајданпеку. По предању се каже да су у исто време имали чак 60 рударских јама из којих се експлоатисало злато, сребро и у нешто мањој количини олово. Неки рударски радови из тог периода и данас се могу наћи у кучајнским врлетима. 

Остаци некадашњих рударских окана и поткопа у Мајдан Кучајни

Ратнички поход Хуна и Авара у 4.веку нове ере није заобишао Златни Хадријанов град, чак шта више, буквално је разрушен и спаљен до темеља. Пошто је живот у рушевинама био немогућ, преживели становници прелазе на супротну страну Пека и на садашњем месту формирају ново насеље. Названо је по старом називу Кучеу. 

О античком Гудускуму постоје и писани докази који помињу многи страни путописци и историчари међу којима се истичу поједини немачки и француски. 

- Die Minen von Kutschajna erfreuten sich im Alterthum und im Mittelalter des Rufes des reichsten Bergwerkes aller Balkanlander. Im Alterthum stand unweit des huetigen Kutschevo die Bergwerkstadt Guduscа -

- У антици и средњем веку, рудници Кучајне су уживали репутацију најбогатијих рудника у свим балканским земљама. У давна времена рударски град Гудуска налазио се непосредно до садашњег Кучева. 

- Zeleznik et Guduscum ont été également les centres miniers de l'époque romaine . ... Guduscum est le seul centre économique de toute la region -

- Железник (**4) и Гудускум су такође били рударски центри у римско доба. ... Гудускум је једини привредни центар у целом региону -

 (**4) - Данас је Железник само засеок а некада је био живахно рударско место у коме су се налазили рудници у којима је највише било руде хематита од кога се добија гвожђе, затим пирита, бакра и злата. Када је обустављена експлоатација руда, рудари и остали мештани напуштају Железник и селе се на другу локацију где оснивају ново насеље Медани Пек односно садашњи Мајданпек.

Дакле, прва сазнања о називу места Гудускум долазе нам од римљана.

Поред свега, неосноване су тврдње појединих наших историчара који сматрају да је на прелазу из 6. у 7. век нове ере у овим крајевима ратовао неки римско-византијски војсковођа који се звао Guduis, и да је по њему место добило назив Гудускум. Још један пример подметања погрешних података који воде ка слепом колосеку историје српског народа. 

Међутим, постоје записи појединих домаћих и страних честитих историчара и путописаца који описују реалну српску историју те тако помињу и Гудускум у реалном контексту. 
Више о Гудускуму сазнајемо од педагога, географа и дипломате Владимира Карића који је 1887. године записао: „Говорећи о рударству у Србији, ми смо у долини средњег Пека нашли Кучево (римски Guduscum) у кучевској карлици… Стари римски Гудускум налазио се недалеко од данашње варошице Кучева, али на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи од грађевине ове вароши, зидани од опека и камења, протежу се дуж Пека… дужином од 4 km. Овде је по свој прилици било и старо србско Кучево“. 

Мапа на којој је уоквиреном црвеном бојом означено место античког града Гудускума чији се остаци грађевина били још увек видљиви крајем 19. века. 

Словак Павле Шафарик, један од најбољих познавалаца старе историје Јужних Словена, изјављује: „Верујем да, Гудушчани код немачких летописаца јесу Кучани, Кучевљани… становници краја Кучева и планине Кучаја“ 

Бугарин Марин Дринов, некадашњи професор универзитета у Харкову, локализира Кучане између Браничеваца и Тимочана, тј. „југоисточно од Браничеваца, око Кучај–планине“.

Рус А. Хилфердинг, говорећи о Србима у Подунављу, такође набраја Тимочане, Кучане и Браничевце.

У једном латинском тексту пише:

 "in provincia Moesiae Superiori sunt auri et argenti fodinae de Cauciana", односно у преводу 

" У провинцији Mезија Супериор (Горња Мезија) налазе се рудници злата и сребра Кучајна".

 На чувеној Абрахамовој мапи из 1606. године под називом Аргонаутика, аутор мапе је означио Кучајске планине написавши их на латинском језику као, Caucasij Scopuli. Римљани су користили њихов односно латински облик "Cauc" за - Куч (Рудар)

Назив Гудускум, иако је град одавно замро, помињао се све до 10. века и већ средином истог века арапски путописац Масудија у својој бележници поменуо је Кучево и Кучајну или можда чак ширу област, али у облику на арапском језику као: Кнашанин.

Први писани документ за који се зна, у коме се место помиње под именом Кучево, јесте повеља Кулина Бана који датира из времена од 1180. до 1183. године када су босанске јединице, под Кулиновом командом, а на страни Византије, ратовале против великог србског жупана Стефана Немање поред осталог и око Браничева и Кучева. У тој повељи се каже да је босански бан Кулин зидао цркву када је „пленио кучевско загорје“. Из овога се да закључити да је место под називом Кучево постојало много пре Кулинове повеље.

Кучево није било само име за једно насеље већ за читаву долину Пека од Мајданпека до Великог Градишта које се у средњем веку обично помиње заједно са Браничевом. Исто као што су и Јонци назвали исту област именом Chrysóvechia односно Старозлатија. Помен таквог Кучева имамо у 13. веку у повељи мађарског краља Ладислава 4. из 1273. године када је извесни Георгије именован за бана Браничева и Кучева.

Средином 14. века (1358. године) помен Кучева налазимо у писмима дубровачких трговаца који помињу Кучево и Кучајну изворним именима у два облика, Кuceu за Кучево и Cauciana за Кучајну. Иначе, дубровачки трговци долазили су у ове крајеве јер су откупљивали златне и сребрне производе од кучевских занатлија и трговаца.

ГОРЊА КРУШЕВИЦА

Године 1379. у Горњачкој повељи, тадашњи кнез Лазар први користи јонски назив са србским изговором као Крушевица којим назива ново насеље које се развија на десној обали Пека и ширу област кучевске котлине.

Доласком турака у ове крајеве и даље се помиње место са називом Кучево где се каже да је султан Мурат 1. августа 1439. попалио Кучево и Браничево услед чега је дошло до прекида рударске и металуршке делатности у долини Пека.

Године 1448. у једном латинском тексту се наводи: "Tomcus, starosta Rasciæ… comes cucievensis et branicevensis" што значи да је овом облашћу управљао неки "Томко, чиновник Србије, кнез кучевски и браничевски" 

Назив Кучево, у средњем веку помињу сви страни писци на различитим језицима, Kuchov, Kucho, Cuciæ, Cuceva ... и Cauciana, Cuciana, Kutsaina за Кучајну.

Назив Кучево и после пада Смедерева 1459. године за време турске окупације, код европских народа као и код окупатора турака и даље се помиње под тим именом све до 1480. године када су српски деспоти Кучеву, из неког разлога, променили назив у Крушевицу. 

Интересантан је податак да је доласком Османлија, Крушевица је готово сасвим опустела тако да је по једном запису из 1733. године било свега 13 домаћинстава. Многи становници су се одселили након пада Смедерева а остатак када се рудник Кучајна затворио. Османлије су уназадили некадашњи златни Хадријанов град јер им је рударство било мање битна делатност. Узимајући од народа харач није им је било потребно рударење и потрага за златом. 

У времену кнеза Милоша Обреновића, називу се додаје реч Горња да би се разликовало од истоименог села у доњем току Пека. Ово име ће се задржати све до 1886. године.

 

Дана 8. јула (по Јулијанском календару) 1886.. године. на предлог познатог тадашњег историчара Милана Ђ. Милићевића краљ Милан Први Обреновић доноси Указ којег прихвата скупштина краљевине Србије, да се село Горња Крушевица, седишта Звишког, среза Пожаревачког, прогласи варошицом и да се то место зове, као некада, поново првобитним именом Кучево. Овај се датум данас слави као Дан општине Кучево.

Франачка карта дела источне Србије из 1716.године на којој су јасно приказани топоними Kutschaina, (Кучајна), Kutschai M (Кучајске планине) i Medani peck (Мајданпек). 

На десној обали Пека, односно на северној страни кучевске котлине ситуација је била другачија. У тој области налазила су се многа већа и мања насеља такорећи читава област била је насељена аутохтоним становништвом који се нису бавили рударством већ првенствено сточарством и обрадом земље. Највеће насеље налазило се на садашњем месту Пољане за кога се у предању каже да је некада на том месту било старо Кучево које се формирало од народа који је ту већ живео и од избеглица из Гудускума и Кучајне од којих су неки пре а преживели после Хунске најезде спас нашли у овим пределима. У предању се каже да, Хуни нису залазили у ово ни у остала околна насеља већ су своја ратоборна дејства усмерили ка граду преко Пека кога су запосели римљани у коме се налазио прокуратор са помоћницима који су управљали рударском облашћу у Кучајни. Поред Пољане насељена места била су Селиште, Забрда, Врело, Посушац, Марица, Река... Негде средином 5. века народ са ових простора почео је да силази у котлину на десној обали Пека где се развијало ново насеље.
Данас се на тим напуштеним местима налазе ретки домови и салаши са имањима одсељених који су се настанили у новом а садашњем насељу Кучеву. Значи, назив Горња Крушевица био је актуелан само у времену турске окупације.

Прилог 1.

На жалост скрнављење српске историје је и даље актуелно. Пре пар година један наш познати историчар изнео је своју нову теорију у којој је описао да се Кучевом звала област око Смедерева која је до тада носила назив из римског периода, Годомин. Вероватно је пермутовао области Гудускум и Годомин или средњовековне називе места Кулич и Кучево. Поред ових сличности, највероватније ноје знао и  не зна да недалеко од Кучева постоји место Железник које га је навело да се ради о Железнику код Београда те је по томе закључио да је Кучево област од Београда до Смедерева која се простирала између река, на истоку Мораве на западу Колубаре и од севера у који спада и Београд такорећи од Дунава до Западне Мораве на југу. (Прилог 1.) Званични списи за овај назив не постоје у било каквим општинским архивима па ни у црквеним, нити у усменом предању. Један аматерски истраживач је толико далеко отишао у крајност и тврди да се Кучево налазило поред Смедерева на обали Дунава на месту које се данас зове Удовице. Овакве бесмислице, односно обмане се потурају јавно народу па чак многе бивају прихваћене од стране њихових симпатизера. 

Међутим, постоје многи докази који оповргавају њихове бесмислене теорије а један од тих је можда и кључни доказ. Наиме ради се о оригиналном и једином печату митрополита браничевског и смедеревског Никодима из 1667. године. (Прилог 2.). Пронађен је 1844. године у рушевинама манастира св.Николе у манастирском пољу у Каони недалеко од Кучева. У овом манастиру, дуги низ година до смрти, служио је богу и народу митрополит Никодим са 77 калуђера. Његов дугогодишњи боравак и печат потврђују да се центар браничевске и смедеревске епархије налазио управо у овом манастиру и да се назив Кучево односи на древно Кучево у златној долини Пека а не на област између Смедерева и Београда како тврде поједини историчари и "квази истраживачи".

Прилог 2.

Такође, једна од многобројних народних песама из усменог предања која потиче са простора оригиналног места древног Кучева демантује све измишљене приче о Кучеву. (Прилог 3.)

Прилог 3.

Туђински окупатори, експлоататори, путописци и историчари додељивали су називе места по свом нахођењу док је овдашњи народ живео свој живот онако како је уз дате околности морао живети који и даље слично живи у истом месту са истим називом, баш онаквим првобитним од његовог настанка у коме су живели наши далеки преци. 

Дакле, у исконска времена Златна долина Пека као и прво насеље, антички песници помињу као Еја. На левој обали Пека од развоја кучајнских рудника никло је насеље првобитног назива Кучеу по руднику Кучаина кога су јонци назвали Старозлатија а римљани Гудускум. 

На десној обали Пека односно на садашњој локацији развило се ново насеље под првобитним именом Кучеу које је модификовано у Кучево. Доласком Османлија преименовано је у јонски облик србског изговора Крушевица (Горња Крушевица). Крајем 19. века поново је враћено древно име Кучево које и данас носи.