БАЛКАНСКИ ЦАРСКИ ДРУМ

 

 

   Античка саобраћајница такозвани Балкански друм односно Римски,  Цариградски или Царски друм, био је најважнија саобраћајница на Балканском полуострву која је повезивала Београд са Истанбулом. Траса овог друма је настала још у времену преантичих кретања, која су се одвијала овим правцем. Окупацијом римљана, овај пут су као и сву осталу пређашњу инфраструктуру римљани преуредили и доградили по тадашњим њиховим модерним стандардима првенствено за војне сврхе и отуд назив Римски друм или Via Militaris односно римски Војни пут. Балканским друмом у оба правца прошли су многи: појединци, групе народа, војне формације, било да руше и убијају или да бране или освајају нова пространства. Овим путем, устанком у Србији против Османског царства, упаљена је и преношена прва буктиња слободе на Балкану: од Врачара, преко Иванковца и Делиграда, па до Чегра изнад Ниша. 

Прво што би Римљани урадили након освајања неке области била је градња путева. Римљани су цело царство премрежили солидним путевима, тако да је 33. године после Христа, реконструисан и Via Militaris. Пут је био широк 9 корака (6 метара). Градили су га претежно робови, кажњеници и заробљеници у својству главне физичке снаге док су за вештину умећа изградње били задужени римски војници и разни добровољци уз надзор и контролу стручних лица. Доњи слој пута засипан је камењем, према врху све ситнијим. Горња површина пута би била затим поплочана великим камењем и посипана песком. Ка средини пут је био мало заобљен како би се олакшало отицање воде у сливнике поред пута. Када би пут наишао на стеновита места, био би усецан у стене, као што је то био случај у Ђердапској клисури. Интересантно је да је овај пут толико био добро играђен да се одржао вековима. У неким деловима Бугарске и данас су у употреби поједине трасе овог пута само су преливени слојем асфалта.
Римски пут је ишао од Београда десном обалом Дунава до Костолца, одатле је скретао према југу на Медвеђу, Ћуприју, Бован и Ниш, где је била важна саобраћајна раскрсница. Пут је, затим, ишао преко Беле Паланке и Пирота на Софију. Између Софије и Пловдива прелазе се најтежа развођа и кланци. Одатле се до Једрена пролазило кроз тврђаве и села. На даљем путу до Цариграда значајнија места била су Лиле Бургас, Чорлу и Хераклеа. Укупно је бројао 31 преноћиште и 43 станице за измену коња и кола. 

У време Турака ова комуникација постаје кичма европског дела Царства и пут којим турске војске иду у ратове са балканском народом. Из тог периода носи назив Цариградски друм. Пут из Београда за Цариград полазио је из београдског Горњег града. После Гроцке се рачвао; један крак је продужавао за Смедерево, а други је скретао на југ према Коларима, па даље на Хасан-пашину Паланку (данас Смедеревска Паланка), затим на Баточину, Јагодину, Ћуприју, Параћин, Ражањ, Алексинац и Ниш, а одатле преко Беле Паланке, Пирота и Цариброда (данас Димитровград), у Софију. Међутим, уз њу се користио и читав низ путева, и то како античких и средњовековних, тако и нових, које су Турци временом изградили. Тако се, поред овог пута, до Ћуприје могло ићи и долином Мораве. Овај пут је од Смедерева до Багрдана готово сав раван. Касније се стицајем разних околности све мање користи, али су неки његови делови трасе остали и даље као путеви којим се морало путовати. Од Ћуприје се могло ићи на север и познатим средњовековним путем преко Медвеђе на Пожаревац односно Браничево. По народном предању постојао је и још један паралелан“царски друм” који је ишао десном обалом Велике Мораве; од Параћина, преко Ћуприје, ка Пожаревцу. Даље се у Ниш могло ићи и преко Бовна, заобилажењем алексиначке котлине. И од Ниша, који је био значајна раскрсница путева кроз сва времена, до Беле Паланке постојало је, током векова, неколико траса пута. Сви су ти путеви, у ствари, били мање или више лоши, па није тешко закључити да су се при избору трасе путници најмање руководили изгледом друма. Зато су суви летњи месеци били, у ствари, најподеснији за путовање.
За време владавине Турака, конаци на Цариградском друму од Софије до Београда, били су распоређени на удаљености од једног дана хода. У попису коначишта из 1595/96 помињу се: Mutatio ad sextum (Мали мокри луг), Tricornium (Ритопек), Margum (Маргум код Дубравице недалеко од Пожаревца), Viminacium (Костолац), Idimmum (Медвеђа), Horreum Margi (Ћуприја), Praesidium Pompei (Бован, код Алексинца), Naissus (Ниш), Remesiana (Бела Паланка), Turres (Пирот).

Једна од најважнијих станица на римском путу био је Виминацијум. 
Поред наглашеног војног значаја који је друм, у већој или мањој мери имао у свим временима, у турском периоду друм има и несумњив привредни значај. Особеност овог положаја састоји се у томе што се, освајањем Београда (1521) и касније Будима (1541), цела ова прворазредна комуникација нашла у границама једне државе. Другим речима, у границама јединственог царинског и привредног подручја које се протезало од Будима до Багдада. Зато се, без обзира на наглашени војни значај који је Цариградски друм у периоду под Турцима имао, морају истаћи изузетно повољни привредни услови. Другим речима, Цариградски друм је истовремено био и пут који је повезивао Европу и Азију, односно Индију и Далеки исток са Западном Европом.

Изградњом железнице у Србији 1884. године значајно је умањена важност Цариградског друма, а он пада у додатну заборав пуштањем савременог аутопута. Остаци овог старог Цариградског друма и даље се могу видети недалеко од модерних саобраћајница где углавном служе за кретање кола на вучу и мештана, урасли у шуму и шибље, са по којим темељом са стране где је некада била механа, продавница или коњушарница. Овом трасом данас пролази магистрални пут Е-80, источни крак Коридора 10, део велике паневропске магистрале (Салзбург—Загреб—Београд—Ниш—Софија—Истанбул), и веза преко Мале Азије са осталим подручјима света.